Performans: Jožef Juhas

Performans: Jožef Juhas

Subota, 31. avgust

Lokacija: Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Štrosmajerova 22 (dvorište)

Jožef Juhas (Mađarska)

 

Jožef Juhaz / Juhász József (Mađarska). Juhaz je na Dunavskim dijalozima izveo performans čiji je naslov Poverenje. Tokom performansa Juhaz prilazi posmatračima performansa, naslanja vrh velikog eksera na njihove slepoočnice i pri toj eksplicitnoj pretnji sprovodi svojevrsnu “anketu” o poverenju. Njegovo pitanje je jednostavno: Da li mi veruješ? Umetnik zapravo postavlja pitanje koje je krucijalnog, suštinskog i egzistencijalnog karaktera. Jer, živimo u vremenima u kojima začas bivamo obuhvaćeni neočekivanim nevoljama, koje kao da dolaze same po sebi, kao da proističu iz jednostavnog, svakodnevnog načina življenja. Čovek je svojom delatnošću poremetio prirodne balanse te smo sve češće ugroženi elementarnim nepogodama; pod stalnom smo pretnjom naših svakodnevnih radnji (saobraćaj), politički pritisci sve češće prerastaju u surove terorističke akcije. Juhaz je umetnik koji u tom i takvom svetu još uvek drži do etike i etičnosti. On nas svojom akcijom, pod simboličnom pretnjom upozorava i “prisiljava” da verujemo jedno drugom. Njegov performans izveden u Petrovaradinu je odista bio veoma uzbudljiv i sugestivan. Posebno je efektan završetak –umetnik staje ispred ekrana na kojem se projektuje “pokretni” animiran tekst: “Ako vidiš nešto – onda to reci”, da bi se kao zaključak na povezu, koji je umetnik (poput pravde) imao preko očiju,  projektovala ključna reč: TRUST (POVERENJE).

Stevan Kojić (Srbija). Slike reke, talasa, kiše i mostovske konstrukcije, Stevan Kojić je ostvario digitalnom animacijom. Radi se o slikama simulirane, irealne, konačno – virtuelne stvarnosti. No, ma koliko to apsurdno zvučalo, Kojićeva umetnost je večito zasnovana na realnosti, posvećena je svetu tu oko nas. I ovaj rad je začas „uveden“ u našu svakodnevnu zbilju jer je sve te virtuelne motive umetnik jednostavnim postupkom učinio stvarnim i postojećim. On je svoj video rad projektovao na platno postavljeno u prirodi. Uz to, platno nije fiksirano, pričvršćeno je tek po gornjoj ivici, te se slobodno pokretalo i vijorilo na vetru. Ovo projektovanu sliku čini stvarnom, prirodnom, postojećom, tu pored nas. Usaglašenost digitalno ishodovane slike i prirodnog okružja – čini ovaj rad ubedljivim. Šta više, takav rad se može doživeti kao svojevrsni objekat koji kao da nije izašao iz umetnikove radionice nego je logični deo našeg okružja. Projektovanu sliku percipiramo s jednako uverljivim  doživljajem kao što doživljavamo drvo koje se nalazi s leve strane te začudne „pokretne“ i zavijorene slike, kao što sagledavamo celokupni pejzaž u sumraku iza tog neobičnog ekrana. Kao i u nekim svojim ranijim i drugačije koncipiranim radovima, i ovom instalacijom Stevan Kojić ostvaruje sugestivni dodir s prirodom; svoju je umetnost sjedinio s okruženjem i tako je učinio neraskidivim delom univerzalne dijalektičke zaokruženosti.

Nenad Bogdanović (Srbija). Duboko potresen rušenjem mostova tokom besmislenog NATO bombardovanja 1999. godine, Nenad Bogdanović je prezentovao niz snimaka „lepog plavog Dunava“ od Švarcvalda do Crnog mora, na kojima je vidljiva veličanstvena lepota ove velike reke; baš kao što mostovi na njoj manifestuju lepotu ljudske kreativnosti i demijurgije. No, mostovi su srušeni i treba ih obnoviti. Stoga Bogdanović širokim četkama, preko velikog slikarskog platna na kojem se istovremeno odvija projekcija filma s dunavskim motivima, povlači snažne gestove. Širokim sugestivnim, snažnim bojenim  linijama umetnik afirmiše ideju ponovnog premošćavanja i obnavljanja prekinutih veza. Svaka linija predstavlja – novi most, novu vezu. Prilikom tog performativnog slikanja Bogdanović je odlučan, dinamičan i, u neku ruku, beskompromisan. Njegova slikarska akcija liči na donkihotovsku borbu sa nevidljivim neprijateljem; možda istim onim nevidljivim neprijateljima koji su, sa visina izvan svakog dometa, bombardovali mostove. No, ovaj performans ima i svoj epilog. To je slika koja postaje jasno vidljiva tek onog momenta kada se projekcija završi. Tada pred gledaoca izranja  snažna ekspresivna slika sasvim autonomnog dejstva. Ono što je predstavljalo tek deo procesa – postalo je zasebno delo. Tako je svojim performansom Nenad Bogdanović potvrdio ključni modernistički stav Filiberta Menne, po kojem „umetnost ima pravo na zasebnost, ne da bi se izdvojila, nego da bi svojim modelom bila primer drugim znajima i drugim praksama!

// Sava Stepanov

Skills

Posted on

August 4, 2014