Na ovogodišnjoj izložbi Dunavskih dijaloga učestvujete u projektu „Izvan centra” kao selektor i umetnik. Jedan ste od pozvanih umetnika poreklom iz Srbije koji sada deluje u Budimpešti, uz Dejana Kaluđerovića iz Beča, Olju Trijašku Stefanović iz Bratislave i Milovana Destil Markovića iz Berlina. Zamisao je da svojim odabirom ukažete na internacionalne preplete koji postoje, jer se ne radi samo o domicilnim umetnicima nego o „art-gastarbajterima”, o umetničkim imigrantima, o seobama, o disidetskim pozicijama, o umetnicima koji su tragali za adekvatnim duhovnim utočištima… Zanima nas koliko se, po Vašem mišljenju, u te i takve kontekstualne situacije „uklapa” narativ o sudbini istočno-evropskih umetnika?
Pre jedanaest godina izdat mi je roman u Budimpešti čiji glavni junak kreće u svet iz male sredine, iz jednog sela koje bi moglo biti i moje rodno mesto. Putuje u Pariz tamo nekih 20-ih godina i igrom slučaja uskoro postaje akter tamošnjih umetničkih događaja, pre svega nemilosrdnog takmičenja između dadaista i nadrealista, to jest Tristana Care i Andrea Bretona. Lepša sudbina se ne može zamisliti jer je to škola umetnosti i života koja novcem ne može da se plati. Na kraju se vraća sav razočaran i utučen jer u ličnostima svetske elite intelektualaca i stvaralaca toga vremena prepoznaje iste arhetipove koje je sreo u svojoj provinciji i od kojih je bežao: male duše, karijeriste, avanturiste, ljude zlih namera…
Večito pitanje „otići ili ostati” nikada nije bilo aktuelnije nego u današnjem vremenu globalnog sveta. Neki naši su se vratili, na primer Šumanović i Konjović – u mađarskoj umetnosti Kašak, a neki su ostali. Jedan od njih je Laslo Kerekeš (Kerekes László), moj prvi izbor na izložbi „Izvan centra”. Otišao je 1986. u Zapadni Berlin, tamo je i umro 2011. a pri tom je na kratko posetio Novi Sad svega u dva navrata, barem kako je meni poznato. Mada je trag i prisustvo „duhovne otadžbine” u njegovom radu u emigraciji bio dubok i neprestano prisutan, do granice opsednutosti. Patio je u tuđini, ali se ipak opredelio za egzil. Postoje čitave serije radova u kojima se on bavi sudbinom nomadskih naroda, na primer Avara. Još dok je živeo u novosadskom Ribnjaku posvetio je veći broj slika reci Dunavu, velikoj saobraćajnici Evrope u stilu novog ekspresionizma i novih divljih.
Drugi moj izbor je Jožef R. Juhas (Juhász R. József) mađarski umetnik iz Slovačke. O njemu valja znati da je krajem 80-ih u gradu po imenu Nove zamki (Nové Zámky) pokrenuo međunarodni multimedijalni festival koji je postao najznačajnije mesto okupljanja umetnika akcije i performansa srednje i istočne Evrope. Juhas je i sam izrastao u međunarodnu figuru ovih umetnosti, otelotvoreći savremenog umetnika nomada koji se nalazi svuda u svetu samo ne kod svoje kuće. U stvari pojam „kuće” je u njegovom slučaju potpuno postao irelevantan – kuća mu je ceo svet. Upravo se ovih dana vratio iz Meksika gde je boravio devet meseci nastupajući i organizujući umetničke radionice. U Novom Sadu biće predstavljen akcijom u poplavljenom Dunavu kod Budimpešte.
Iako već više od dve decenije živite izvan domicilne sredine, u Srbiji ste značajno prisutni na izložbama u brojnim retrospektivnim postavkama, na samostalnim izložbama i na prezentacijama aktuelne umetnosti. Da li Vam, kao umetniku, odgovara ta dualna situacija?
Sve mi odgovara što mi omogućuje da se ispoljim, da se „realizujem”. Od početka 70-ih neprestano sam na putu, ali volim da imam stalnu bazu delovanja. To je sada Budimpešta, ali sam još uvek otvoren za neko drugo rešenje. Kretanje mi još uvek ne čini prepreku.
Verovatno se sećate video-rada u kojem uriniram na srpsku-mađarsku granicu. Ali istorija je surova i ponovo je pokazala da stvari ne idu kako ja mislim nego kako to drugi misle. Ista ta granica sada je dobila metalnu ogradu.
Godine 2019. u Subotičkom gradskom muzeju izveo sam performans „Na liniji” koji dotiče tu dualnu situaciju svesti. Dok sam živeo u Subotici ta svest, zbog fizičke blizine granice, bila je prisutna u mojoj svakodnevici: kao susret dve kulture i njihovo sukobljavanje. Obe su mi značile mnogo. Bez južnoslovenske kulture ne bih bio isti čovek kao što jesam.
Vaša umetnost je konstantno imala jasan aktivistički i angažovan odnos prema svetu u kome živimo. Očigledno je da se današnji svet nalazi u izrazito kriznom periodu. Da li se, i kako, aktuelna kriza projektuje u Vašim novijim radovima. Zapravo, „a šta ćemo sad?” kako to na kraju svoje pesme pita pevačica i performerka Konstrakta u trenutnom muzičkog hitu „In Corpore Sano” kojim je Srbija bila zastupljena na ovogodišnjoj Evroviziji?
Imam relativno sveže radove iz perioda 2019–2022. koji još nisu bili prikazivani. Postoji ciklus na temu kovida, mešanih medija. Radove sam, delimično u saradnji sa Editom Kadirić, pripremio za predstojeću izložbu „Silent Recovery” čija ideja potiče od subotičke kustoskinje Nele Tonković i uključuje osam savremenih umetnika iz Vojvodine.
Prvog maja, tačno na 50. godišnjici moga rada Lenjin u Budimpešti (Lenin in Budapest, 1972) realizovao sam ciklus analognih fotografija pod nazivom Putin u Budimpešti i to pored spomenika antisovjetske revolucije iz 1956. godine. Rad je toliko svež da razvijen filmski negativ upravo izlazi iz laboratorije.
Prošlo je 50 godina i kao da se ništa nije promenilo…
Budimpešta, 04.05.2022.