DUNAVSKI DIJALOZI 2022 – UVODNE NAPOMENE
Okružje u kojem živimo je alarmantno: na lokalnoj i globalnoj sceni je razvijeni goropadni i nezasiti kapitalizam koji nemilosrdno uzima i troši čovekovu snagu – ne nudeći adekvatnu razmenu. Čovek je sistemska žrtva. Od pojedinca se odvajaju njegove radne i životne funkcije jer današnjem krupnom kapitalu nije potrebna suverena ličnost svesna vlastitih ekonomskih, političkih, socijalnih i kulturnih potreba. Ugroženost pojedinca u globalnim zbivanjima je dostigla vrhunac. Traga se za slamkom spasa pred ekspanzijom otuđenja i gubljenja identiteta te pred univerzalnom deformacijom dosadašnjeg načina življenja. U tim okolnostima umetnost može i treba da ima posebnu ulogu: čoveku današnjice je, usred tog haotičnog usuda, odista potrebna – umetnost. Jer, kako je to još svojevremeno pisao Dostojevski, stara je istina da „umetnost ne može promeniti svet, ali ga može učiniti boljim i podnošljivijim”. Danas slavna konceptualna umetnica, Joko Ono, preporučuje: „Pažljivo se popravljajte, ali i razmislite o popravljanju sveta u isto vreme!” Stoga je itekako važno uspostaviti sistemsku funkcionalizaciju umetnosti, omogućiti joj da po svom karakteru bude odista savremena, čak modernistička i avangardna, da bi bila uklopljena u društvo kao model i primer drugim znanjima i drugim praksama, da bi mogla da ponudi alternativu. U okružju današnje globalne nesigurnosti potrebni su novi koncepti, novi sistemi. U tom smislu treba gledati i na potrebu današnjih umetnika da „zađu“ u područje novih medija – kako nas globalno razvijeni i umreženi digitalni sistemi ne bi apsorbovali i odveli u automatizam, u još drastičniju otuđenost, u još kompleksniju zavisnost i beznadežnost.
Izložbom ambicioznog naslova Quo vadis mundi? njeni priređivači nastoje da ukažu na reakcije umetnika na takvo stanje sveta. Nemilosrdni liberalni kapitalizam (nastao u ambijentu najrazvijenijih demokratskih društava) raslojio je svetsko stanovništvo na dve grupe. Prvu grupaciju predstavlja veoma mali broj prebogatih kapitalista (svega 300-tinak ljudi poseduje više od 50% svetskog kapitala!), dok drugu grupu čine preostale milijarde svetskog stanovništva koji su pretvorene u neku vrstu potrošnog resursa. Osnovno sredstvo za uspostavljanje dominacije manjine nad globalnim stanovništvom jeste snažna tehnološka struktura, a Šošana Zubof govori o formiranju novog koncepta kapitalizma koji naziva „nadzornim kapitalizmom” a koji je zasnovan na tekovinama tehnološke revolucije gde su podaci najskuplja roba. Ona govori o zloupotrebi podataka kao mašineriji za pravljenje novca, sa jedne strane, ali i kao o važnom psihološkom procesu, s druge strane, u kojem je moguće ne samo ući u nečije misli, već ih je moguće i transformisati.[1] Zubof ukazuje i na epohalni uticaj tehnološkog progresa na ekonomiju i politiku, kao i na psihologiju ljudi. Zapravo, u knjizi Doba nadzornog kapitalizma ona naglašava činjenicu da korisnici tehnologije više nisu klijenti, nego su i sami postali sirovina za obradu u potpuno novom industrijskom sistemu. Tako je personalna sloboda postala roba. Pojavljuje se opšta psihoza a depresija i otuđenje postaju primarne odrednice svesti čoveka našeg doba. Slavoj Žižek je čak mišljenja da je čovečanstvo do ovakvih pozicija dospelo zbog nastojanja čoveka XX veka da prebrzo promeni svet te da se, zahvaljujući upravo tim nastojanjima, dospelo do kapitalizma velikih korporacija koje su u uskom savezu sa državnim administracijama, tajnim službama, ekonomskim službama. Stvoren je „neofeudalni kapitalizam”, društveni sistem koji neskriveno (zlo)upotrebljava čoveka, koji unižava personalno dostojanstvo i sudbine milijarde ljudi na ovoj planeti – to je sistem koji ugrožava suštinu ljudskosti, samu čovečnost.
Današnji svet se suočava sa višedimenzionalnom globalnom krizom. Očito je – potrebne su radikalne etičke promene, nova globalna etika. U takvim okolnostima umetnost treba da deluje kao korektivni faktor. Da li današnja umetnička praksa tako nešto može proizvesti? U uvodnom pasusu teksta Evropski ekskurs: periferije i mesta različitosti dr Sanje Kojić Mladenov, novosadske istoričarke umetnosti i teoretičarke savremene umetničke prakse, novih i rodnih medija, javlja se nada u takvu sposobnost umetnosti: „U uslovima promenjljivih vrednosnih sistema, preispitivanja granica, formalnih, medijskih i prostornih okvira, te naglašene hibridnosti u umetnosti, slojevitost savremene umetničke prakse razvija se u procesu ukrštanja njenih različitih komponenti, kroz međusobnu komunikaciju i umrežavanje, a ne odvojeno funkcionisanje. Na prvi pogled nepregledna i neuhvatljiva umetnička scena Evrope usmerena je na mnoge raznovrsne egzistencijalne uslove multikulturalnog i globalnog sveta u kojem se kritičko propitivanje aktuelnog statusa kvo, mnogostrukih različitih pozicija, sistema i odnosa moći važno i izazovno, naročito pokretanje pitanja (samo)održivosti, utopija i realnosti”.
Dosadašnje izložbe Dunavskih dijaloga su koncipirane tematski i bile su usmerene ka aktuelnim pitanjima čoveka našeg doba (Umetnost u doba (ne)emocionalnosti, Umetnost u okružju globalne nesigurnosti, Upotreba čoveka, Quo vadis homo?…). Ispunjenje takvih namera je ostvarivano u trenucima kada su umetnici dosledno uvažavali estetski dignitet dela te je iz pojedinačnih autorskih estetskih sistema, zahvaljujući jasnoj i čitkoj vizuelizaciji, emitovana sugestivna etička napomena. Multidisciplinarna komunikativnost, kontekstualizacija ili medijalizacija umetničkog iskaza nas upućuju na duhovno razrešenje problema biološke ugroženosti čoveka i prirode (ljudski i prirodni resursi) ali i na akcentovanje moralno-etičkog iskliznuća koje se dešava pred našim očima tokom uvodnih decenija XXI stoleća. A to uočavanje, umetničko promišljanje podižu svest o onim situacijama pred kojima je potrebno biti angažovan. Uostalom, nije li upravo u tome smisao umetnosti?
(Sava Stepanov, umetnički direktor Festivala)
[1] Milijarder Ilon Mask, direktor kompanije Tesla i Spejs iks, je 2020. izjavio da će se ljudi spojiti sa digitalnim mašinama kako bi postali kiborzi – kako bi se povećala čovekova efikasnost: „Mislim da ćemo vremenom verovatno videti bliže spajanje biološke i digitalne inteligencije. Uglavnom se radi o širini opsega, brzini veze između vašeg mozga i digitalne verzije vas samih…” To je potrebno, objašnjava Mask, jer računari mogu da monuniciraju brzinom od bilion bita u sekundi, dok ljudi čiji je glavni način komunikacije kucanje prstima na mobilnom uređaju, mogu da komuniciraju brzinom 10 bita u sekundi…