Razgovor sa multimedijalnim umetnikom, Draganom VOJVODIĆEM, selektorom Performa/NS-a u okviru DD2018
DD: Opšte je mišljenje da svaki umetnik koji se nađe u ulozi selektora/kustosa svojim izborom, iznosi i ličan autorski stav prema disciplini/umetničkom mediju kojim se bavi, u ovom slučaju prema performansu. Kakvo je tvoje mišljenje o statusu i komunikativnosti performansa u ovom trenutku i po kom principu si okupio umetnike?
Dragan Vojvodić
DV: Zahvaljujući direktorki festivala, Vesni Latinović, koja je imala poverenja u moj izbor, imao sam priliku da selektujem umetnike koje se bave performansom budući da se, između ostalog, i sam bavim istim i zainteresovan sam za scenu u regionu, posebno u Hrvatskoj, gde sam performanse izvodio na Festivalu performansa u Varażdinu, u Muzejima suvremene umjetnosti u Rijeci i u Puli. Moj izbor je bio uslovljen zastupljenošću samog umetničkog medija na pojedinim umetničkim scenama u regionu. Danas u Hrvatskoj postoji nekoliko festivala koji se isključivo bave prezentovanjem savremene produkcije u oblasti umetničkog performansa, a isto tako je u Hrvatskoj jak uticaj umetnika starije generacije (poput Tomislava Gotovca ili Vlaste Delimar, koji su prvi počeli da koriste umetnički performans), na mlađe umetnike koji se bave ovim medijem.
Takođe, smatram da postoji goruća potreba za komunikacijom i saradnjom među umetnicima u regionu. Zbog toga sam se odlučio da moj izbor, ovoga puta, budu hrvatski umetnici Slaven Tolj, Kata Mijatović, Zoran Pavelić i Spartak Dulić. Iako boravištem vezan za Suboticu, Spartak Dulić je aktivan na području Hrvatske, pa mi je i zbog toga, kao i zbog umetničkih razloga bio interesantan da, kao spona, bude deo ove selekcije. Na žalost Slaven Tolj zbog zdravstvenih razloga, i pored dobre volje, nije mogao učestvovati na festivalu, pa je bio zastupljen video dokumentacijom performansa pod nazivom Citati mojih performansa.
Dalje, želeo sam da selekcijom prikažem različite pristupe samom mediju, kao i njegove produkcijske i umetničko-izražajne potencijale. Tako smo na festivalu mogli videti performans na tragu konceptualnog ili postkonceptualnog pristupa (Mijatović, Pavelić), potom postmoderni performans sa elementima narativnog i teatralnog (Dulić) koji danas sve više ima prevagu u savremenoj umetničkoj praksi, kao i perormans koji u svojoj koncepciji sadrži osveštenost za društvena i politička pitanja (Tolj).
Kroz učešće na domaćim i inostranim izložbama i festivalima, gde sam imao prilike da izvedem vlastite performanse, uvideo sam da medij performansa poseduje drugačiju komunikativnost i ispoljava posebnu energiju u kontaktu sa publikom. Performans ima interdisciplinarni karakter, bilo da je reżiran ili veliku ulogu ima improvizacija, umetnik performans prezentuje pred publikom. Živ nastup umetnika proizvodi specifičan diskurs, suštinski za ovaj medij, on nosi jednu neposredniju komunikativnost i povećanu energiju prema prisutnim posmatračima. Takođe je i reakcija publike različita u odnosu na recepciju fotografije ili slike, na primer. Iako performans kao medij ima već značajnu genezu, preko prvih avangardnih pravaca, zatim neoavangarde druge polovine XX veka, on se i dalje smatra novim medijem, tako da i danas nosi potencijal promene, a u isto vreme otpora prema tehnološkoj revoluciji, koja nam uskraćuje različite segmente ljudskog telesnog i emotivnog iskustva.
-
Spartak Dulić
-
Kata Mijatović
-
Zoran Pavelić
DD: Możeš li nam obrazlożiti svoj umetnički stejtment?
DV: Afroamerički baptistički sveštenik, političar i aktivista Martin Luter King je rekao, parafraziraću, da je umetnost, koja se obraća samo dušama, a ne bavi se socijalnim i društvenim problemima ništavna, prašina. Njegov citatat, na neki način, sumira moju selekciju za PerformaNS, kao i vlastiti pristup, i mediju performansa, i umetnosti uopšte. Svoju umetničku praksu zasnivam kako na vlastitom egzistencijalnom iskustvu tako i na istorijskom iskustvu društva kojem pripadam, u užem i širem kontekstu. Sam naziv i koncept ovogodišnjeg Festivala, “Upotreba čoveka”, koji je postavio, apostrofirajući roman našeg sugradjanina, Aleksandra Tišme, umetnički direktor festivala, Sava Stepanov, u sebi sadrži opšte civilizacijske strahove, u kom smeru se kreće savremeno društvo. S toga je i zadatak, ne samo umetnika koji koriste performans već i umetnosti uopšte, da savremenom čoveku, na jedan snażniji način, predstavi probleme s kojima je suočen i da ga podstakne na razmišljanje i bilo koju vrstu društvenog aktivizma. Imperativ današnje umetnosti bi morao biti: etika iznad estetike.
DD: Kakve su reakcije publike, kakvi su utisci učesnika?
DV: Arhitektura Petrovaradinske tvrđave i Podgrađa u kome su nastupali pomenuti umetnici za njih lično je bio poseban izazov. Ona je zasigurno predstavljala taj element neponovljivosti u njihovim izvođenjima.
Na osnovu naknadnih razgovora, saznao sam da je za publiku posebno bila interesantna raznolikost aktivnosti koje su umetnici prikazli. Jer, na festivalu smo imali izrazito telesni performans Spartaka Dulića koji je prosto “usisavao” pažnju publike, zatim govorni performans Zorana Pavelića, naizgled statičan i repetativnog karaktera koji je iskazao jasan umetnički aktivizam, potom zvučni performans Kate Mijatović koji je usložnjavanjem zvuka “opominjao” na protok vremena i potrebu za buđenjem, dok je video zapis Slavenovog performansa dokumentovao jedan izraziti umetnički karakter koji je svedočio ličnu i društvenu patologiju s kojom se umetnik suočava.
Kata Mijatović i Zoran Pavelić su, nakon izvođenja, iskazali svoje zadovoljstvo prikazanim, kao i ambijentom izvođenja te nastavili kreativan razgovor sa publikom, dok je Spartak Dulić, koji koncept svog izvođenja kreirao na način da se pojavio iz mraka i nestao u njemu, svesno ostavio publici prostor za enigmu i samostalnu recepciju.