Dunavski dijalozi 2020 predstavljaju kustosa Amija Baraka

Ami Barak je kustos, likovni kritičar i konsultant za oblast umetnosti. Živi u Francuskoj i radi u Parizu. Bio je angažovan na nekoliko stotina projekata i izložbi u Francuskoj i inostranstvu, a takođe je autor brojnih radova i tekstova za kataloge i publikacije posvećene savremenoj umetnosti. Među njegovim dosadašnjim projektima nalaze se sledeći: 61. salon Montruža (2016), 62. salon Montruža (2017), 63. salon Montruža (2018), 64. salon Montruža (2019), 65. salon Montruža (2020), Bivši Istok – Davne i nedavne priče rumunske avangarde, Espace Niemeyer, Pariz (2019), Brique – Cărămida, Kunsthalle, Mulhouse (2019), Igranje uloga – prepravljanje mitologija, Bijenale fotografije, Daegu (2018), Šta slika predstavlja?, Bijenale savremenih slika Momenta, Montreal (2017), Život – Uputstvo za upotrebu, Art Encounters, Bijenale Temišvar (2017), Taryn Simon, Pogled unazad, maglina koja stvara zvezde i biro za inostranu propagandu, Jeu de Paume, Pariz (2015), Mucanje – Melik Ohanian, Crac, Sète (2014).

Gospodine Barak, možete li nam pojasniti vaš kustoski koncept na kome počiva izložba pod nazivom „Quo vadis, homo”? 

Pozvan sam da se priključim kustoskom timu centralne izložbe Festivala Dunavski dijalozi, čiji naziv, po meni veoma inspirativan, parafrazira izvornu rečenicu koja se pripisuje apostolu Petru: „Quo vadis, domine?” Odabrani umetnici, pored svoje geografske povezanosti s rekom koja predstavlja našu matricu, još češće sebi postavljaju pitanje koje danas muči čovečanstvo i  koje se bavi time kuda idemo i šta nas sve još čeka, kao i time kakve će biti posledice naših dela. Setimo se kako je Isus išao u Rim znajući da će biti razapet na krst. Napredak više nije mirna luka, svet je krhak, na rubu civilizacijske promene − i to je ono što nas brine. Naše društvo sve više zavisi od tehnologije, a istovremeno shvata da ta tehnologija više nema nikakvu svrhu. Dugo smo mislili da tehnologija može da nam obezbedi napredak, posebno kada je u pitanju zdravlje. Umetnici nam šalju poruke. Oni nas, na svoj način, teraju na razmišljanje i to bi mogao biti najbolji put za rešavanje naših problema.

Ima li nekih promena u konceptu izložbe izazvanih novonastalom situacijom?

Ovaj period bi mogao da ima za prosledicu privremeno zatvaranje, osećaj da smo zaglavljeni u sadašnjosti, nesposobni da predvidimo šta nas čeka u budućnosti. Ovo je krizna situacija. Za mene je to poziv da na drugi način egzistiramo u sadašnjosti. Moramo živeti i misliti u sadašnjosti, brinući o tome što će doći, ali s pažnjom usmerenom na ono što se i dalje dešava u sadašnjosti, na trenutke istine, lepote, ljubavi, čak i ako više ne verujemo u budućnost.

Kako da umetnici ostanu povezani u teškim vremenima koja nas razdvajaju?

Svi smo mi elektronski povezani i intenzivno komuniciramo, čak više nego obično.  Postoji nešto neopipljivo, mešavina svesnog i nesvesnog, nejasna misao čitavog jednog društva, a danas i čitavog čovečanstva. Poslednja stvar danas je želeti da se to nastavi, ali osnovno je odgovoriti na pitanje ‘zašto’.