Naši mladi saradnici, Doroteja Antić, i Aleksa Ćirić, tokom trajanja Festivala su razgovarali sa kustosima DD 2021, Svetlanom Mladenov, Dianom Marinku i Slavicom Popov, kao i sa Vesnom Latinović, direktorkom Festivala. Prenosimo vam deo njihovog dijaloga.
SVETLANA MLADENOV je srpska kustoskinja i istoričarka umetnosti. U okviru segmenta Novi Sad+ kustoskinja izložbe novosadske umetnice Karoline Mudrinski. Svetlana Mladenov svojim radom i zalaganjima promoviše savremenu umetnost, a neretko se osvrće i na poteškoće sa kojima se susreće u tom procesu.
DD: S obzirom na to da ste dugogodišnja saradnica Dunavskih dijaloga, možete li uporediti tok organizacije Festivala ranije i sada tokom „iznuđene realnosti”?
SM: Organizacija ovakvog Festivala je uvek komplikovana i veoma naporna, kao da je svaki put sve teže i teže. Međutim, mi se uvek trudimo i dajemo svoj maksimum, bez obzira na umor, stres i neizvesnost. Moje iskustvo je da se na kraju sve lepo složi na svoje mesto što nam pruža satisfakciju i podsticaj da nastavimo dalje.
DD: Vi ste kustoskinja izložbe koja predstavlja sklop nauke i umetnosti, mislite li da je publici neophodno poznavanje tih nauka kako bi razumeli delo?
SM: Publika ne mora da razmišlja o nekoj naučnoj pozadini umetnosti, već reaguje na vizuelni segment koji na nju ostavlja efekat. Iako se rad bazira na naučnoj teoriji, ona nije presudna u radu Karoline Mudrinski. Ako se ne posmatra taj naučni aspekt, dobija se jedan skroz drugi proizvod.
DD: Da li mislite da je pandemija poljuljala veru u nauku? Ako jeste, kako komentarišete sve veće prisustvo nauke u umetnosti? Kako se to odražava na radove umetnika?
SM: Mislim da ljudi nisu izgubili veru u nauku, već je to „maslo” političkih centara moći, koji to podstiču. Obrazovani ljudi će uvek biti na strani nauke. Naučnici nikada ne žele da naude drugom čoveku, drugi su ti koji njihove rezultate koriste u promotivne ili negativne svrhe. Zbog toga postoji zbrka informacija kojh je sve više i često se međusobno potiru.
DD: Koliko je održavanje festivala kao što su Dunavski dijalozi bitno za proces tranzicije naše države i napredak našeg društva i čitavog regiona?
SM: Smatram da je od presudne važnosti. Izgubili smo mnoge velike manifestacije i nastala je velika praznina u sferi promocije savremene umetnosti. Međutim, u tom vakuumu nastaju Dunavski dijalozi. Početak je bio skroman, ali se zbog ambicije Save Stepanova i Vesne Latinović, Festival širi i napreduje. To nam pomaže da naš region i država nađu svoje mesto u svetu. Potrebna je promocija naših umetnika, kako bi progovorili internacionalnim jezikom, a to se postiže konstantnom razmenom mišljenja, komunikacijom i međunarodnom saradnjom, čemu ovakvi festivali u velikoj meri pomažu.
DIANA MARINKU je rumunska kustoskinja u čijoj su selekciji na ovogodišnjim Dunavskim dijalozima nastupila tri umetnika iz Rumunije na izložbi Dijalozi Novi Sad – Temišvar. Ona je izabrala Oanu Paulu Vainer, Andreu Medar i Lilianu Merćoju Popa.
DD: Kako biste opisali saradnju sa kolegama na Dunavskim dijalozima? Da li je bilo poteškoća prouzrokovanih pandemijom?
DM: Naprotiv, to je bio metod kojim smo se distancirali od pandemije jer je kompletna organizacija savršeno osmišljena. Od početka je saradnja i komunikacija lepo tekla, kako sa mnom i organizatorima, tako i među umetnicima. Ovo je pravi recept kako napraviti nešto dobro dok vas spoljni kontekst sputava, dobar pokazatelj onoga što umetnost može da učini.
DD: Šta kustosi, umetnici, organizatori i publika mogu zaključiti iz dijaloga između Novog Sada i Temišvara?
DM: Ono što je bitno je da postoji veza između dva grada, to je istorija, činjenica da će oba grada postati Evropske prestonice kulture i da nijedan ni drugi grad nisu glavni gradovi svojih država, što daje prostor umetničkoj sceni da bude živopisnija i veća. Ovakve manifestacije i titule koje krase ove gradove su dokaz uspeha njihovih umetnika.
DD: Mislite li da će dijalog Novi Sad – Temišvar prerasti u dijalog Srbija – Rumunija, da li je to njegova budućnost?
DM: Ja verujem da je to moguće i to podstičem. Važno je prevazići i geografske i mentalne granice jer saradnja donosi benefit i jednoj i drugoj strani. Saradnja u kojoj svi dobijaju.
DD: Da li mislite da su ovakve manifestacije ključ za učvršćivanje odnosa dve države?
DM: Kulturološki gledano, nije dobro izolovati se. Istorijski gledano, Rumunija je ostvarivala veze sa državama koje joj nisu geografski bliske kao što je Srbija, iz kojih je mnogo naučila. Međutim, kad se osvrnemo, možemo jasno videti da nas spaja sličan mentalitet i zato je važno da se naša saradnja razvija i održava.
SLAVICA POPOV je kustoskinja i istoričarka umetnosti iz Srbije. Za ovogodišnje izdanje festivala, na izložbi u okviru srpsko-bugarskih dijaloga, odabrala je umetničku grupu DiSTRUKTURA i umetnice Anu Vrtačnik i Moniku Sigeti.
DD: Primećujete li razliku između saradnje sa umetnicima pre i sada, tokom „iznuđene realnosti”?
SP: Smatram da razlika postoji, ali nije velika. Nasilno smo gurnuti u virtuelni svet, iz njega ne moramo nužno pobeći već je cilj da uspostavimo balans između virtuelne i naše stvarnosti.
DD: Koliko je „iznuđena realnost“ uticala na radove umetnika? Čini li ona radove sličnijim ili produbljuje razlike među njima?
SP: Svi različito pristupamo istim okolnostima, ali svi i možemo da pronađemo zajednički jezik pogotovo kada govorimo o sferi umetnosti.
DD: Da li je „iznuđena realnost“ istakla ili sakrila našu domaću umetničku scenu?
SP: Umetnost u Srbiji svakako nastavlja da funkcioniše, umetnici i kustosi se snalaze u komunikaciji bez obzira na kompleksnost situacije. Pojam „nova normalnost“ nas navodi na pitanje „šta je uopšte normalno, ono što je bilo ranije ili ovo gde smo sad”?. Nemoguće je postalo moguće i to sugeriše postojanje više realnosti a zadatak umetnika je da te realnosti detektuju i predstave kroz svoje stvaralaštvo. Ukoliko ih ispravno i temeljno tumačimo, možda možemo da se pripremimo i za neke buduće nepredvidive okolnosti.
VESNA LATINOVIĆ je direktorka festivala Dunavski dijalozi. U razgovoru sa njom, otkrili smo koliko se ovo, deveto, izdanje Festivala razlikuje od prethodnih, kako je ona doživela „iznuđenu realnost”, koliko je značajna saradnja Festivala sa drugim sličnim manifestacijama i zemljama koje su uključene u Festival kao i koji su to najznačajniji aspekti organizacije međunarodnog Festivala savremene umetnosti Dunavski dijalozi.
DD: Ovo je već drugo izdanje Festivala u pandemijskim uslovima. Kako biste uporedili organizaciju i saradnju na prethodnom i ovogodišnjem Festivalu?
VL: Postoji velika razlika jer je prošle godine priprema Festivala bila protkana sa mnogo neizvesnosti. Od biranja teme do pozivanja gostiju, posla ima mnogo, a vreme je ograničeno. Pripreme počinju godinu dana unapred, a tada nismo mogli predvideti šta nas čeka. Kada smo se suočili sa pandemijom, odlučili smo da nastavimo sa organizacijom uvereni da treba istrajati. Iako smo imali spremnu onlajn opciju kao alternativnu, Festival se uspešno održao uživo, uz poštovanje svih epidemioloških mera. Najsnažniji utisak prošlogodišnjeg Festivala je broj učesnika koji su se odazvali pozivu da uživo prisustvuju otvaranju. Ove godine su pripreme bile rasterećenije jer smo imali prošlogodišnje iskustvo. Evo, drugu godinu zaredom dokazujemo da umetnost, kao i život, teče dalje i da ne može biti zaustavljena.
DD: Koliko je za Festival važna saradnja sa Ministarstvom kulture Srbije, kao i ambasadama i kulturnim centrima drugih država, i koliko je to pokazatelj napretka i uspeha manifestacije?
VL: Bez podrške Ministarstva kulture i informisanja, Pokrajinskog sekretarijata i Grada Novog Sada, ne bismo mogli da realizujemo Festival jer je on nekomercijalan. Svaki međunarodni projekat podrazumeva i mnogo troškova i nije ga lako organizovati, ali nam ovakva podrška, iz godine u godinu, daje vetar u leđa. Što se tiče promocije, veoma je važna podrška ambasada i kulturnih centara država iz kojih dolaze umetnici i kustosi. Austrijski kulturni forum podržava Festival od samog početka. Nadamo se da ćemo sa sve više ambasada, samim tim i sa drugim stranim državama, ostvariti dugogodišnju saradnju i učvrstiti postojeće. Festival ima sve veći ugled i medijski je sve prisutniji. To je rezulat napornog rada i stateškog pristupa.
DD: Kako komentarišete saradnju Dunavskih dijaloga sa partnerima i srodnim festivalima u državi i regionu. Koliko je za razvoj kulturne scene važna takva saradnja?
VL: Mislim da je ona ključna. Svaka koprodukcija podrazumeva zajedničku podelu posla, ali i zajedničku satisfakciju po završetku. Do sada su Dunavski dijalozi ostvarili uspešnu saradnju sa Art Encounters bijenalom u Temišvaru, zatim od ove godine sa Ars Electronica festivalom u Lincu, Festivalom digitalne umetnosti u Sofiji kao i festivalom Videomedeja iz Novog Sada koji je pored Dunavskih dijaloga jedini festival vizuelne umetnosti u gradu. Svaka od ovih saradnji je veoma važna, koristi svima koji su nju uključeni i doprinosi razvoju kulturne scene.
DD: Šta biste izdvojili kao najbitniji aspekt organizacije koji određuje uspeh Festivala?
VL: Jako je važno da tema bude adekvatna i aktuelna, odnosno da prati dešavanja u društvu. Savremena umetnost mora reflektovati izazove sa kojima se svakodnevno suočavamo. Umetnički direktor, Sava Stepanov, pokazao se veoma kompetentnim za anticipaciju prikladne teme. To uključuje dobro poznavanje umetničke scene i kretanja u društvu. Pored teme bitno je odabrati kvalitetne saradnike koji će biti ne samo stručni već i otvoreni za komunikaciju i doprinos Festivalu.