DD: Kako ste se odlučili da centralnoj izložbi i simpozijumu na ovogodišnje Festivalu savremene umetnosti odredite temu „Umetnost u doba (ne)emocionalnosti“?
Da li taj naslov ukazuje na definisanja aktuelne umetničke situacije danas?
Odnosno, kako se umetnici nose sa depersonalizivanim svetom kojem individualnost samo deklarativno godi i da li zbog prirode društva njihova dela postaju neemocionalna ili naprotiv još emocionalnija?
SS: Kao umetnički direktor Festivala savremene umetnosti Dunavski dijalozi postavio sam temu centralne izložbe Umetnost u doba (ne)emocionalnosti, smatrajući je adekvatnom u aktuelnom trenutku sveta Ii umetnosti. Radi se o umetničkoj problematici koja je proistekla prvenstveno iz socioloških aktuelnosti. Danas je na globalnoj sceni jedan razgoropađeni kapitalizam u kojem krupni kapital sporovodi najdirektniji izrabljivački odnos – otuda bankarski izazvana i dirigovana svetska kriza, otuda brojne dužničke krize u suverenim državama, otuda podaci da se 85 procenata svetskog bogatstva nalazi u posedu svega 10 posto svetskog stanovništva… Takvu krizu izvanredno podržava uznapredovala kompjuterska tehnologija, kojom se manipuliše njienim konzumentima. U tom procesu se ostvaruje nova alijenacija jer su ljudi sve manje posvećeni sebi samima, jer se sve dešava u obrisima virtuelnog kontakta i dijaloga… Ono što nam je u izvornom obliku nudilo blagodet univerzalne komunikacije – pretvorilo se u propagandističku industriju čiji su vlasnici najbogatiji ljudi na svetu – a da pri tome nisu ni imali potrebe da zaposle adekvatni broj ljudi koji bi živeli od net work „industrije“… Porempski je još tokom osamdesetih nagoveštavao formiranje ikonosfere kojom smo mi danas potpuno obuhvaćeni, a koja nam je nametnula nova pravila življenja. U osnovi te manipulacije je slika. Tako smo došli i do polja vizuelnosti i umetnosti: karakter našeg shvatanja slike je promenjen a slikarstvo više nije vodeći vizuelni medij jer je njegovim minorizovanjem umanjen značaj umetničkog poimanja slkarstva, filozofije slike i njenog smisla. U aktuelnom trenutku, u umetnosti je sve više tehničkih i tehnoloških slika koje su, shodno svom izvornom karakteru, uglavnom – dokumentarističke, informacijske i scinetističke. Umesto emocija – na sceni je analitički odnos prema impuslima stvarnosti, često dirigovan kompjuterskim algoritmom – kako to tvrdi vodeći američki teoretičar medija Lev Manevič. U takvim okolnostima, danas se na impusle umetnikovog srca gleda kao na „relikt“ prošlog vremena i ranijih umetničkih epoha.. Ova izložba stoga nastoji da problematizuje jedan takav veoma zanimljivi trenutak – jer, već sada je stvorena šansa za neku vrstu obnove slike i njenog smisla. Jer, u tim okolnostima, postoji jedna inverzija: slikarstvo je dobilo ekskluzivitet – kao produkt autentično humanog porekla… Uz to, tema Umetnost u doba (ne)emocionalnosti nam omogućava istraživanja i unutar tehnološke umetnosti jer i tu postoje autori koji su sposobni da svojoj umetnosti obezbede emocionalni naboj, estetsku i emocionalnu senzibilnost, jednu posebnu i dragocenu osećajnost.