DD: Kao jedan od selektora izložbe Umetnost u doba (ne)emocionalnosti u okviru Dunavskih dijaloga 2015, da li mislite da ličnost umetnika kao izvor emocija ostaje važna ili ključna u tokovima savremene umetnosti?
VB: Umetnik ostaje bazična ćelija, ali i slobodni radikal u sistemu umetničkog tržišta. Zadaci i misija umetnika ne menjaju se puno. Danas se savremena vizuelna umetnost čini perifernom u odnosu na društvo, tako da umetnici sve više sami za sebe pokušavaju da definišu polje u kojem je, uz racionalni i manipulativni pristup, važno izneti jaku dozu emocija i osećajnosti. Nadam se da to neće biti fatalna doza za nepripremljenog posmatrača sateranog u ćošak masovnim medijima.
DD: Kako se umetnici nose sa depersonalizovanim svetom svetom kojem individualnost samo deklarativno godi?
VB: Jedan od odgovora mogao bi biti stvaranje sopstvene autonomne zone sa zajedničkim vrednostima i modelima “ličnog” prenosivog jezika u kojem komuniciramo stvarajući sopstveni vizuelni INTELNET – intelektualnu mrežu. Zatim je važno pojačati komunikaciju, pripremiti zajedničke događaje, susrete, okupljanja ili lično prelivanje informacija (kao što je fedtival Dunavski dijalozi) koji nam pomažu da preživimo i napravimo ravnotežu sa trenutnom situacijom.
DD: Da li zbog prirode društva umetnička dela postaju neemocionalna ili naprotiv još emocionalnija?
VB: To je pre pitanje za naš “zapadni” svet i američko-evropski model umetničkog tržišta. U porethodnim dekadama postojale su previše dominantne konceptualne i post-konceptualne tendencije, kojima više godi racionalni i analitički pristup i način razmišljanja. Situacija se, ipak postepeno i polako menja – ulaskom i prihvatanjem drugih kultura tradicija i običaja, okupljanjem jezičkih raznolikosti, koje odslikavaju današnjicu sa čistim emocionalnim nabojem u sasvim drugačijem pravcu.