Slavica Popov
KO JE KRIV?
Zabrinutost za sve što nam se dešava svoju kulminaciju doživljava u 2020. godini, bez jasnih naznaka da li će intenzitet ove upitanosti oslabiti i tako nas bar malo osloboditi anksioznosti. Trenutno smo svedoci rušenja određenog koncepta življenja, društveni i ekonomski sistemi menjaju svoj pravac, ruše se principi, sve postaje relativno. Iako nam je sve ovo došlo kao šok i iznenađenje, ne možemo reći da nije moglo da se predoseti da su neki radikalni rezovi neophodni. Kako je savremena umetnost deo krupnijih i obuhvatnijih tektonskih poremećaja i promena koje se dešavaju u svakodnevnom životu i, naravno, na polju političkog života, u njoj smo mogli da naslutimo neminovnost stanja u kom se nalazimo. Savremena umetnost reaguje na aktuelnosti i, kao neodvojiva od društva, konstantno pokušava da shvati smisao ubrzanih promena koje nam se dešavaju pa je 2019. godine u Temišvaru, u okviru Dunavskih dijaloga, umetnički direktor i selektor festivala Sava Stepanov realizovao izložbu pod nazivom Quo vadis hommini? što se kao logična tema nametnula u ovoj 2020. godini. Tako je sam festival svojim opredeljenjem da prati savremenu umetnost ostao fokusiran na tekuće fenomene kao i aktuelna gibanja u društvu. S obzirom da se čovečanstvo trenutno suočava sa naizgled nerešivim zdravstvenim, a zatim i političkim, ekonomskim, socijalnim i drugim problemima neophodno je sve sagledati iz drugog ugla i uvažiti kreativan proces koji nam može pružiti neformalno i slobodno sagledavanje problema i, po mogućstvu, usmeriti nas ako ne ka njegovom rešavanju bar ka lakšem suočavanju.
U okviru selekcije Srbija + na Dunavskim dijalozima 2020. godine predstavljena su tri umetnika, Vuk Ćuk, Veroljub Naumović i Mića Stajčić, u tri izložbena prostora i sva tri rada na različit način propituju stanje sveta u kom se danas nalazimo kao i položaj čoveka u njemu. Uzimajući u obzir da su sve strategije i mediji u umetnosti dozvoljeni vođeni logikom računarske kulture, gde se ništa ne gradi od nule i sve se svodi na izbor iz menija, ova tri umetnika koriste različite umetničke i neumetničke medijske elemente i strategije propitujući teme koje smatraju ključnim u aktuelnom trenutku. Sva tri rada su zauzela zidove, ali i prostor galerije stvarajući takav odnos sa posmatračem da ga poziva na interakciju sa samim delom iako ona nije dozvoljena.
U galeriji SULUV-a Vuk Ćuk je predstavio prostornu instalaciju pod nazivom A Whole New World. Umetnik u prostoru galerije kreira jedno veće i četiri manja ostrva ispunjena veštačkom travom gde obitavaju roboti koji simuliraju životinje odnosno predstavljaju žive skulpture. U pitanju je novi svet koji oponaša zakonitosti koje postoje u prirodi i koji inače stvara čovek podstaknut razvojem nauke i tehnologije, naročito u polju veštačke inteligencije. Ovaj veštački život, koji opstaje i funkcioniše u galerijskom prostoru, predstavlja jednu viziju budućnosti koja preti da će veštačka inteligencija prevazići čoveka i obesmisliti njegovo postojanje. Odnosno, sam čovek će dovesti sebe do svoje bespotrebnosti.
U Malom likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada, Veroljub Naumović izložio je seriju radova pod nazivom Iskustvo materijalnog tela. Naumović je predstavio skulpture napravljene od silikona koje realistično oponašaju ljudsko telo i koje su delimično zarobljene u betonskim blokovima. Namera umetnika nije bila da prezentuje neku specifičnu ideju već da istražuje iskustvo posmatrača koji daje značenje unutar konteksta ljudskog tela kao objekta. Ipak, namera dela, i to konkretno jednog dela iz ove serije koji je bio predstavljen i nagrađen na izložbi Privatna vrednost u Švajcarskoj ambasadi u Beogradu, stavila je rad u kontekst bavljenja položajem žena u društvu što je izazvalo polemike u stručnoj javnosti. Glavno pitanje je bilo može li muški umetnik da prepričava žensko iskustvo, a zatim odlazeći korak dalje posmatrajući rad u kontekstu pomenute izložbe, dobio je značenje propitivanja ekonomske potčinjenosti Srbije u odnosu na zapadni svet. Sva ova nova tumačenja i jesu bila namera umetnika, pa se tako na izložbi Quo vadis homo? može tumačiti kao propitivanje čovekove nemogućnosti da se izbori sa brojnim problemima, koje je opet sam čovek stvorio.
U galeriji Bel Art postavljeni su radovi Miće Stajčića. Humor je jedna od glavnih karakteristika njegovog rada jer uz pomoć njega on uspeva da se izdigne iznad svakodnevice, a koja je opet neiscrpan izvor inspiracije za njegov rad. Humor često u sebi nosi spontanost pa samim tim nas iznenađuje neočekivanim ishodima što istovremeno može poslužiti kao izraz duhovne slobode i otpor spoljašnjim pritiscima. Stajčić polazi od kritike potrošačkog društva i uticaja medija propitujući društvene vrednosti i tabue. Pored rada Lost in translation gde propituje važnost i značenje simbola u ljudskom društvu izložena je i skulptura Over the rainbow, prva iz serijala Snovi zaleđenog čoveka, koja ne prestaje da provocira publiku poslednjih deset godina svaki put kada je izložena, u zemlji ili inostranstvu. U oba rada poznatim likovima, odnosno simbolima, dodeljuje nove uloge, a samim tim i drugačije značenje provocirajući posmatrača da promeni percepciju i promišljanje realnosti.
Sva tri umetnika stvaraju radove koji mogu poslužiti kao platforma za bolje razumevanje prošlosti, budućnosti i sadašnjosti sa društveno-ekonomskih i tehnološko-naučnih pozicija i imaju tendenciju da izazovu razmišljanje, a zatim i određene akcije i promene, ali ne mogu nam ponuditi odgovor na pitanje gde se čovečanstvo uputilo, samo možemo naslutiti ko je kriv za budućnost od koje strahujemo.