Sava Stepanov, likovni kritičar i istoričar umetnosti iz Novog Sada, karijeru je započeo u Matici srpskoj 1973. godine. Prve tekstove o umetnosti objavio je na početku 80-ih godina XX veka, sarađivao je sa velikim brojem umetnika − dugo godina kao urednik i direktor Centra za vizuelnu kulturu Zlatno oko, pisao je predgovore za kataloge, imao redovnu rubriku likovne kritike u časopisu „Misao”, sarađivao je sa novosadskim „Poljima” (u čijem poslednjem broju je i objavljen njegov autorski tekst pod nazivom „Dunavski dijalozi: Quo vadis homo?”), somborskim „Dometima”, zagrebačkom „Oku”, sarajevskom „Odjeku” i dr. Dobitnik je više vrednih priznanja među kojima se izdvaja nagrada „Lazar Trifunović” za kritičko promišljanje savremene vizuelne umetnosti koja mu je 2011. godine dodeljena za studiju o stvaralaštvu Branka Filipovića Fila te nagrada „Teodor Pavlović” za životno delo (2019). Godine 2019. poklonio je svoju umetničku zbirku Galeriji Matice srpske.
Fotografija: iz arhive Festivala
DD: Umetnički ste direktor Dunavskih dijaloga od samog nastanka Festivala. Kako se rodila ideja o Festivalu zasnovanom na umetničkom dijalogu zemalja podunavskog kulturnog prostora?
SSt: Kao likovni kritičar večito sam težio da pratim najaktuelnije pojave i tendencije u našoj umetnosti, ali i da ih upoređujem sa internacionalnim zbivanjima. Takva nastojanja su rezonska jer smo danas, kao društvo, ali i kao individue, najdirektnije upleteni u aktuelnosti globalnog sistema sa svim njegovim neumitnostima. Te globalističke tendencije, zasnovane na dominaciji razbesnelog kapitalizma i filozofiji unificiranog tržišta, svesno zanemaruju značaj identitetskih zasebnosti pojedinih kultura. U takvim okolnostima jedno od važnijih pitanja je − koliko je ovdašnja umetnost sposobna da participira na internacionalnoj sceni a da pri tome ne umanji vlastitu autentičnost. U tom smislu termin savremena umetnost nije tek „kalendarska” odrednica za umetnost koja nastaje u aktuelnom trenutku, nego se radi o mapiranju umetničkih poduhvata najdirektnije posvećenih fenomenima današnjice u kojima umetnici uspevaju da fragmente realnosti pretoče u jasne formalne i vizualizovane metaforičko-filozofske predstave kojima se prikazuje, tumači i kritikuje svet u kome živimo. Pri tome, po Bonamiju, takva ostvarenja „moraju biti sposobna da uvuku posmatrača u polje značenja umetnosti.”
Kada sam, sa Vesnom Latinović i Galerijom Bel art, posle svih velikih geopolitičkih promena (pada Berlinskog zida i ujedinjenja dve Nemačke, raspada SSSR-a, deobe Čehoslovačke, krvave dezintegracije SFRJ) inicirao Festival savremene umetnosti Dunavski dijalozi, imali smo na umu da dunavska geografija predstavlja jedan uzbudljiv duhovni i intelektualni prostor, o kojem je tako lucidno pisao Magris, a koji omogućva pregled meritornih umetničkih zbivanja u evropsikim relacijama − od najrazvijenije „Mitteleurope”, preko tranzicionih zemalja bivšeg istočno-socijalističkog lagera, novostvorenih država u ambijentu balkanskog „bureta baruta”, pa sve do manje razvijene crnomorske regije. A u tom prostoru se, svih ovih godina nakon 2000-te, na različite načine odvija drama savremenog čoveka i „razvlači” njegova sudbina. Dakle, Dunavski dijalozi su posvećeni upravo toj drami svakodnevlja i svim našim sudbinama.
DD: Ovogodišnji Dunavski dijalozi, pod nazivom „Qvo vadis, homo?” realizovani su u specifičnoj atmosferi, u vremenu, kako to navodite u tekstu objavljenom u novosadskim „Poljima”, u kojem je „čoveku odista potrebna umetnost koja se brine o njegovom biću i njegovoj egzistenciji; potrebna mu je umetnost usmerena ka hranjenju humanih estetskih, etičkih, duhovno-moralnih načela”. Po čemu ćete pamtiti poslednje izdanje Dunavskih dijaloga i u kojoj je meri umetnost prikazana na Festivalu odgovor „sve snažnijim i umnoženijim impulsima sveta”?
SSt: Početak septembra i čin postavljanja izložbe Dunavskih dijaloga 2020 pamtim po jednoj bizarnoj koincidenciji: u tom trenutku se pojavila izjava multimilijardera Ilona Maska, o neumitnosti integrisanja čovekovog mozga i kompjutera. Po njegovom shvatanju ta sinteza je neophodna kako bi čovek dosegao brzinu digitalnih procesa i rešenja, da bi održao korak sa razvojem veštačke inteligencije jer bi u suprotnom slučaju − postao nepotreban! Dakle, liberalni kapitalizam manifestuje besprizornu upotrebu čoveka tretirajući ga poput resursa i obezličene individue, apsorbujući ga u ambijent sveta koji sve rapidnije hrli ka automatizovanom, (pre)robotovskom i dehumanizovanom društvu. Ova Maskova izjava je samo potvrdila opravdanost mog ubeđenja da nam je u eri besprizornih manifestacija kapitalizma umetnost itekako potrebna kako bismo, bar duhovno, prevazišli osećaje straha, opasnosti i ugroženosti, alijenacije i potpune anesteziranosti. Zbog toga sam osećao istinsku satisfakciju koju su mi priuštili svojim delima umetnici koji su u postavci Quo vadis homo? manifestovali etički diskurs i pristup čoveku današnjeg sveta, nastojeći da jasno i sugestivno formiraju vlastite estetske sisteme koje je moguće videti kao modele za uspostavljanja, organizovanja i funkcionisanja društva u doba permanentne krize. Takođe, veoma sam zadovoljan što su svi kustosi i teoretičari angažovani na Dunavskim dijalozima, od Amija Baraka, pariskog kritičara i ravnopravnog koautora centralne postavke Quo vadis homo?, Sorine Jece Janovići, rumunske galeristkinje i teoretičarke, selektorke izložbe Umetnički dijalog: Novi Sad−Temišvar, te Sunčice Lambić Fenjčev i Slavice Popov, dve istoričarke umetnosti i kritičarke iz zrenjaninske Savremene galerije − bili na istoj liniji te da su, svako na svoj način, doprineli afirmaciji one umetnosti koja se ističe jasnim stavovima, efikasnim promišljanjem te kultivisanom vizuelno-plastičkom komunikacijom sa svetom i vremenom u kome živimo.
DD: Poseban segment Dunavskih dijaloga čine dijalozi domaćih i stranih umetnika i kustosa. Možete li objasniti značaj te saradnje u odnosu na lokalnu umetničku scenu i vlastitu kustosku praksu?
SSt: Meni je rad na ovim izložbama bio istinski izazovan, zahtevan i interesantan poput nekakve uzbudljive avanture koja me je vodila ka novim saznanjima i iskustvima u svim segmentima mog angažmana − od uspostavljanja koncepcijske ravni, usaglašavanja sadržinskih, plastičkih i poetičko-metaforičkih osobenosti pa sve do formiranja razložne izložbene prezentacije.
Dosadašnje Dunavsko-dijaloške izložbe (srpsko-mađarski, srpsko-austrijski, srpsko/slovački-slovački, srpsko-crnogorski, srpsko-rumunski dijalozi) pokazale su da internacionalnom umetničkom scenom vlada određena unisonost, da dominira univerzalni način komuniciranja na relaciji umetnik−delo−posmatrač. Globalistički svet je nametnuo svoja pravila. Međutim, na Dunavskim dijalozima nastojimo da predstavimo dela umetnika koji imaju jasnu identitetsku osobenost i koji su istinski posvećeni kritici sveta današnjice. U tim dijaloškim izložbama je, zbog mogućnosti direktnog poređenja, uočljivija diferentia specifica svake pojedinačne umetničke zamisli. To ove izložbe čini uzbudljivim i delotvornim.
DD: U jednom od intervjua ste citirali američku teoretičarku umetnosti, Кarolinu Кristovu-Bakargijevu, te njenu upitanost u vezi sa tim da li će „polje umetnosti u svom današnjem obliku postojati i u narednim decenijama XXI veka?” Kontinuirano pratite našu likovnu scenu − da li se, uprkos sveprisutnom eklekticizmu, i nizu odrednica koji u sebi sadrže prefiks post (poput postpostmodernizma, postkolonijalizma, postfeminizma i sl.) nazire u kom pravcu će se razvijati savremena umetnost?
SSt: Dobar odgovor na to pitanje nemam. Ipak, mislim da će se umetnost stalno menjati večno tragajući za adekvatnim odgovorima na impulse sveta, baš kao što će se stalno menjati umetničke metode i modeli umetničke brige o sudbini čoveka koji večno pati. Svet i svet umetnosti su u večitoj promeni i taj proces treba prihvatiti kao dijalektičku neminovnost. Moja generacija je bila svedok brojnih transformacija koje su se tokom druge polovine dvadesetog permanentno dešavale. Jedna od najznačajnijih promena svakako je bilo zanemarivanje „Gutenbergove galaksije” i pojava nove vizuelnosti. Zahvaljujući novim tehnološkim i digitalnim medijima nova vizuelnost predstavlja značajnu okosnicu našeg življenja. U takvim okolnostima savremeni umetnik nastoji da svoju umetnost socijalno kontekstualizuje te da iznađe egzistencijalni smisao u specifičnim okolnostima sveta na početku XXI veka. U medijalizovanom društvu, međutim, nije meritorna samo medijska umetnost jer su u aktuelnom trenutku primetne snažne tendencije mentalnog i manuelnog suprotstavljanja opštoj tehnologizaciji kao jednog od načina očuvanja dostojanstva čoveka i umetnosti. Uostalom, jedna od konstantnih stanja umetnost jeste stalna promena, konstantno taganje za smislom. Uveren sam da će savremena umetnost uspeti da sačuva svoju estetsku i etičku zasebnost i svoju homocentričku usmerenost − baš kao što je to uspevala tokom celokupne istorije umetnosti…
Uostalom, krenu li stvari drugim putem − da li će se uopšte moći govoriti o umetnosti?
Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić