Amarilis VR, Mariam Zakariam; fotografija iz arhive umetnice
Razgovor vodila: Ljiljana Maletin Vojvodić
Marijam Zakarijan (Mariam Zakarian), dansko-jermensku umetnicu virtuelne stvarnosti iz Kopenhagena, upoznala sam tokom izložbe Percepcija savremenosti – Univerzalno more, koju su priredile kustoskinje Sanja Kojić Mladenov i Nikol F. Lezer. U saradnji sa Muzejom savremene umetnosti Vojvodine, u okviru Festivala Dunavski dijalozi, na centralnoj izložbi su prikazani i radovi Marijam Zakarijan koji su privukli posebnu pažnju publike te mi je bilo zadovoljstvo da razgovaram s njom. Ona je autorka jednog od prvih VR/VS umetničkih radova u Danskoj, Amarilis VR u kojem se bavi „konceptima jedinstvenim za čoveka, kao što su smrtnost, telesnost i duhovnost, koji su kanalisani kroz vrhunski digitalni medij VR-a veličine prostorije”.
LJMV: Gospođo Zakarijan, možete li nam reći nešto više o sebi? Da li ste oduvek bili zainteresovani za nove medije i tehnologiju?
MZ: Jesam, na neki način. Zapravo, moj umetnički bekgraund je tradicionalna, vizuelna umetnost. Zaljubila sam se u dela Mikelanđela i Salvadora Dalija kada sam imala 11-12 godina i počela sam da učim da crtam portrete i ljude pozajmljujući knjige iz anatomije iz lokalne biblioteke, crtajući svakog dana. Nikada nisam išla u umetničku školu, jer sam isključivo želela da učim od ljudi čijoj se umetnosti duboko divim i od onih pod čijim sam uticajem želela da budem; prvi put sam samostalno izlagala sa 12 godina. Na taj način sam od najranijeg doba naučila da biti umetnik znači naporno raditi i ne plašiti se izazova da nove stvari naučiš sam.
Takođe, smatram da je neophodno da imamo široku paletu veština kako bismo bili u stanju da precizno oživimo sopstvene vizije. Svaka ideja mora da nađe sebi odgovarajući oblik. Sa ovim mentalitetom i luksuzom dostupnosti svih tih besplatnih informacija na Internetu, postepeno sam proširivala svoja umeća. U kasnim tinejdžerskim godinama naučila sam digitalnu fotografiju i počela da koristim fotošop za kreiranje digitalnih slika, kao i za povratak slikanju akrilnim i uljanim bojama i akvarelu. Pošto sam oduvek bila i pod snažnim uticajem muzike, počela sam da učim da pevam, komponujem i snimam muziku. Od toga sam počela da pravim video-zapise. Kada sam otkrila virtuelnu stvarnost, negde 2013-14. godine, mada je u to vreme niko nije stvarao, shvatila sam da će mi ona omogućiti da u jednom mediju, i u jednom projektu, objedinim različite veštine koje sam učila tokom godina.
LJMV: Šta je suština Vaše umetnosti?
MZ: Uopšteno govoreći, stvaranje je oduvek bilo moj način razumevanja i tumačenja sveta. To često znači da se bavim, za mene, teškim temama. Kada je reč o VR-u, taj medij me je privukao jer on ima jedinstvenu sposobnost da mi omogući da pozovem druge ljude u svoj svet. Ako vam prikažem sliku, vi ne znate šta se dešava izvan njenog rama. U VR-u ne postoji okvir − vi ste bukvalno okruženi umetničkim delom, možete komunicirati s njim i ono može komunicirati s vama.
Ali, drugi aspekt toga je taj što sam, zapravo, prilično uznemirena zbog načina na koji se tehnologija razvija neverovatnom brzinom kao i što nedovoljno radimo na postavljanju granica i etičkih smernica u odnosu na kompanije koje utiču na naše društvo. Toliko je mnogo naših svakodnevnih interakcija, svaki aspekt našeg života postao je zavisan od korišćenja pametnih telefona, onlajn usluga, itd. i postoji velika zabrinutost zbog načina na koji ovakav razvoj utiče na našu ličnu slobodu, privatnost, naša prava, mobilnost i sigurnost kao građana. Na primer, prilično je uznemirujuće to što prikupljanje podataka o nečijim aktivnostima na društvenim mrežama može otkriti toliko toga o njihovoj ličnosti, što se zauzvrat može iskoristiti u oglašavanju ili političkim kampanjama kako bi se uticalo i manipulisalo njima − kao što se pokazalo u skandalu sa kompanijom Cambridge Analytica.
Cilj kompanija koje se bave virtuelnom stvarnošću je da, kroz nekoliko godina, svako od nas ima slušalice u svom domu, baš kao što posedujemo i pametne telefone. Ali umetnost VR, ako nije regulisana, potencijalno može da otkrije još više o ljudima, jer je moguće prikupiti podatke o nečijim emocionalnim reakcijama, ličnosti i reakcijama praćenjem onoga što oni prate, koliko ubrzano dišu i slično. Deo razloga zbog kojih sam počela da se bavim VR umetnošću, i zbog kojih govorim o događanjima u VR industriji, je to što mislim da su glasovi umetnika i građana važni u oblikovanju mlade, ali vrlo uticajne industrije i što želim da doprinesem debati o tome kako i kada koristiti VR i kako stvoriti svest o ovim problemima.
LJMV: Kako ste počeli da se bavite virtuelnom stvarnošću?
MZ: Sa VR sam se prvi put susrela 2013. godine, tokom master studija iz medijske tehnologije. Na univerzitetu smo imali veoma stari uređaj koji sam pokušala da koristim. To me uopšte nije privuklo! Ne volim stvari koje liče na alatke za igranje igrica i podsećaju na neku smicalicu. Dakle, trebalo mi je vremena da shvatim da bi ovo mogao biti novi umetnički medij i da bi mi mogao omogućiti da se izrazim na način koji je nemoguć kroz druge medije.
Naredni korak je bio istražiti i definisati šta bi umetničko delo u virtuelnoj stvarnosti moglo biti, jer dok druge umetničke forme imaju dugu istoriju tradicije, stila, procesa rada i alata koji su definisani i prečišćeni, VR nije imao ništa od toga i nije bilo drugih umetnika od kojih sam mogla da učim. Bilo je to zaista kao da izrađujete slikarsku četkicu u isto vreme dok slikate.
Provela sam nekoliko godina pokušavajući da smislim kako to uraditi i to je bio početak mog Amarilis VR projekta, koji je bio jedan od prvih originalnih, umetničkih dela virtuelne stvarnosti sobne veličine u svetu. Amarilis je prilično složen. Izrađujem digitalne skulpture, slike, animacije, muziku, interaktivne elemente i na kraju se sve to objedinjuje u VR kako bi postao potpuni doživljaj. Zbog tehnički napredne i skupe izrade ove vrste umetničkih dela, još uvek je jako malo samostalnih VR umetnika. Prošle godine se više umetnika počelo baviti VR umetnošću, ali u većini slučajeva oni sarađuju sa velikim produkcijskim studijima koji stvaraju umetnička dela.
LJMV: Možete li nam objasniti vaš VR/VS projekat?
MZ: Naravno. Glavni projekat na kojem sam radila poslednje 4 godine zove se Amarilis VR. To je veliko delo koje i dalje proširujem. Istražujem kako nematerijalna, virtuelna umetnost može imati fizički i emocionalni uticaj i kako se vanzemaljski, veštački jezik vrhunske digitalne tehnologije može koristiti za jedinstvenu razmenu ljudskih emocija na direktniji i ličniji način nego u drugim medijima. Delovi VR-a su u sobnoj veličini, što znači da gledaoci mogu fizički da šetaju interaktivnim, virtuelnim svetom.
Projekt je dobio ime po cvetu po imenu amarilis, čija krv crvena boja za mene simbolizuje intenzivni susret između polarizovanih suprotnosti koji me u mojoj umetnosti uvek privlači. Koncept je takođe istražen kroz druge medije, poput tradicionalnih slika i crteža, koje ponekad izlažem zajedno sa VR delima.
Delo koje sam izložila na Dunavskim dijalozima je prvo poglavlje Amarilisa, a zove se Okean. Reč je o čišćenju i katarzi. Volim da gledam talase okeana. Oni u meni nadahnjuju osećaj strahopoštovanja i umiruju me. Želela sam da moja instalacija nosi istu napetost.
LJMV: Kakvi su vaši utisci nakon učešća na Dunavskim dijalozima 2019 i posete Novom Sadu?
MZ: Nikad pre nisam bila u Srbiji i nisam znala šta da očekujem iako su neki od mojih omiljenih savremenih umetnika Srbi. Moram da kažem da je iskustvo fantastično. Bilo je toliko inspirativnih trenutaka na Dunavskim dijalozima, a energija i naporan rad organizatora su impresivni. Ima toliko talenta i topline u Novom Sadu, direktorka Festivala, gospođa Vesna Latinović, radi izuzetno važan posao na podršci razvoju savremene umetnosti u regionu. Opštem utisku doprinosi i činjenica da je grad predivan. Radovala bih se da se jednog dana vratim u Novi Sad.
LJMV: Na čemu trenutno radite?
MZ: Trenutno radim na novim VR delovima Amarilisa. Okean je bio samo početak. Započela sam i rad na nekoliko novih slika i crteža koji će biti izloženi zajedno sa instalacijom.
Veliko vam hvala na razgovoru!