Umetnost u okruženju globalne nesigurnosti
Sava Stepanov
Tokom avgusta i septembra meseca ove godine u Novom Sadu je održan četvrti festival savremene umetnosti Dunavski dijalozi 2016. Tom prilikom prikazano je petnaest izložbi samostalnih i grupnih postavki radova umetnika iz četrnaest zemalja proširenog dunavskog regiona (Nemačka, Austrija, Slovačka, Češka, Mađarska, Hrvatska, Slovenija, Srbija, BiH, Crna Gora, Makedonija, Rumunija, Bugarska i Ukrajina). Tema ovogodišnjih Dunavskih dijaloga bila je Umetnost u okruženju globalne nesigurnosti. Ta tema se nametnula u svojim brojnim manifestacijama zbog kojih je čovek našeg vremena na stalnom oprezu, večito pod stresom, pripreman na najrazličitije, uglavnom nevoljne situacije. Početkom XXI veka svetska politika se ustanovila kao stalni izvor nestabilnosti. Nametnuvši u svojim geopolitičkim strategijama i ekonomskim interesima politička nadmetanja koja su uvela svet u stanje permanentnih ratnih i ekonomskih kriza, rezultirajući dugotrajnim posledicama nasilno sprovođenih demokratizacija i njima pokrenutih velikih migracija, do kulminacije terorizma… U svemu tome, veliku ulogu imaju i uznapredovali novi tehnološki mediji koji su, inače, nadomak izjednačavanju realnosti i virtuelnosti. Zahvaljujući njihovoj efikasnosti (koju Manevič vidi kao glavnu odliku digitalnog algoritma), sve te krizne situacije se generišu nepojmljivo brzim širenjem informacija, koje remete egzistencijalnu sabranost na globalnom nivou. Jer, kako je to konstatovala Suzan Sontag, „Ratovi su sada prizori i zvuci iz našeg dnevnog boravka“…
Takvim stanjem sveta pozabavili su se učesnici ovogodišnjih novosadskih Dunavskih dijaloga. Osnovni utisak sa ove izložbe svakako predstavlja suverena umetnička svest o – vlastitoj obuhvaćenosti globalnim poroblemima. U sveopštoj medijalizaciji sveta i umetnosti – jasno je izražena svest o činjenice da se lokalni događaji (a najčešće smo informisani o kriznim i lošim vestima) zahvaljujući elektronskim net work kanalima, začas globalizuju i konvertuju u personalne traume i u individualni osećaj ugroženosti. Zbog toga istinski ovovremenski umetnik dejstvuje svesno i racionalno, nastojeći da usred ovog našeg neemocionalnog, opasnog i nesigurnog sveta, sačuva dignitet i humanitatis principia artis.
Novosadske izložbe Dunavskih dijaloga 2016-te, su ponudile mnoštvo zanimljivih poruka i zaključaka. Radovi tri austrijska umetnika prevashodno poizilaze iz konceptualnih razmatranja tema koje su posredno vezane za problematiku globalne nesigurnosti. Kristijan Kap analitički razmatra određene istorijske sadržaje i sažima ih u sasvim personalizovanu nomenklaturu istorije, prikazujući subjektivistički sistematizovanu shematiku istorijskih događaja i njihovih globalnih posledica. Umetnički par Mihael Endliher i Franc Štefan Kol posvećen je proveravanju semantičkih karakteristika i značenja reči. Oni u svojoj monumentalnoj politiptihnoj slici destruišu reč disruption (prekid, remećenje) i njeno značenje. Oba ova umetnička koncepta se, na sasvim diskretan način ukazuju na manifestacije globalne nesigurnosti.
Mlada crnogorska umetnica Milena Jovičević u idiličnom i elegičnom ambijentu galerijskog prostora čiji je pod prekriven opalim jesenjim lišćem – postavlja ljuljašku sa bodljikavom žicom, prizivajući, sasvim sugestivno, aktuelnu atmosferu opasnosti i nespokoja. Ovaj efektni rad, međutim, nikako ne treba posmatrati tek kao nekakvu poetsku ilustraciju. Jer, Milena Jovičević se na jedan kultivisan način bavi samom stvarnošću; njenim svojstvima i njenom atmosferom. Zbog toga koristi stvarni materijal, insistira na njegovom autentičnom svojstvu, računa na tvarnost i stvarnost suvog lišća, drveta, bodljikave žice. Premeštajući taj isečak stvarnosti u prostor “galerijske kutije”, ona ga izdvaja i nudi kao sublimnu i delotvornu sugestiju. Umetnički par Danijel Premec i Nela Hasanbegović zajedničkom instalacijom (prostor, video) ukazuju na vlastite neprevaziđene traume iz nikad nezaboravljenog rata kao individualnog i opšteg zla – pretvarajući ih kultivisanom postavkom u umetničku izjavu univerzalnog, potresnog i angažovanog značenja i dejstva. Slovenački slikar Uroš Vajnberger slikama bilbordovskog koncepta kritički sagledava neekološko ponašanje velikih naftnih (i drugih) kompanija, dok u selekciji Srbije dominiraju tekstovi (u instalacijama Ivane Ivković, u nekonvencionalnim slikama Žolta Kovača i grupe ŠKART), te fotografije diSTRUKTURE, kojima se duhovito i implicitno, ukazuje na manifestacije okružja opšte nesigurnosti. Hrvatska umetnica Ana Petrović svojim instalacijama sa optičkim spravama (istorijskim i ovovremenskim) eksperimentiše kritikujući aktuelnu atmosferu globalne ikonosfere u kojoj egzistiramo i koja nas sve više ugrožava; bugarski umetnik Venelin Šurelov se bavi odnosom čoveka i mašine-automata ukazujući na problematiku otuđenja ali i na svojevrsnu opasnost od automatizacije i robotizacije čoveka našeg doba. Rumuni David Kiprian Janču i Denis Simion pretaču događaje iz stvarnosti u uzbudljive instalacije (s diskretnim nadrealističkim prizvukom) u kojima titraju čudesne emocije zasnovane na slutnji i utisku nespokojstva. Nemica Ulrike Kesl zatezanjem rastegljivih i raznobojnih ženskih hulahop čarapa preinačava (galerijski) prostor, ukidajući njegovu funkcionalnost, i čineći ga zonom fizičkih i psiholoških prepreka. Značenje ovog rada je višeznačno, metaforički je veoma bogato. Ulrike Kesl dati prostor potpuno premrežava, markirajući sve njegove kapacitete. Prostorni crtež se, zahvaljujući načinu postavljanja, doima poput sistematski organizovane mreže. Instalacija ukazuje na dualni karakter tehnologiziranog savremenog sveta kao poprišta progresističkih ideja i realizacija, ali i kao okružja globalne nesigurnosti. I dvokablovski video rad češkog umetnika Lukasa Kelnera govori o koliziji, neusklađenosti i disharmoniji sveta. Slike i grafike mađarskog umetnika Đerđa Olajoša poseduju modernističku plastičku autentičnost, čija gusta i labirintski organizovana prizornost metaforički ukazuje na otežalost potrage za globalnom sigurnošću. Konačno, instalacija Čeha Vladimira Čerevke formirana je poput vojničkog zaklona sa durbinom. Umesto očekivanog čvrstog utvrđenja, Čerevka je postavio kružni zaklon od bala starih novina (živimo u doba informacija najrazličitijeg porekla, kvaliteta i namera) što ovoj umetničkoj instalaciji daje groteskni sadržaj i izgled. Istovremeno, durbin je pretvoren u čudni kasleidoskop – koji nam umesto bojenih šara nudi nove nasilno estetizirane mozaičke celine od “preklopljenih” fotografije sa svetskih ratišta…Takvim načinom promišljanja suštinskih pitanja globalne (ne)sigurnosti Vladimir Čerevka pokušava, pomalo naivno, iskreno i dirljivo, da da još jednu šansu utopijskom verovanju Dostojevskog da će lepota spasiti svet.