Početak drugog milenijuma je obeležen velikim promenama u svetu proisteklim iz permanentne nezajažljivosti besnog kapitlizma koji u početnim decenijama XXI veka dostiže svoju kulminaciju. Globalno nametnuti krupni kapital poremetio je i promenio dijalektičke tokove pretvorivši ceo svet u vlastiti resurs. Upotreba čoveka, prirode i njenih potencijala maksimalizuje se nemilosrdnom tehnologizacijom, najčešće funkcionalizovanoj za potrebe eksploatacije. Nauka je podjarmljena i njena namera da bude od pomoći ljudima se začas pretvara u sredstva nagovora i latentne prisile na postupke maksimalne iskorišćenosti čovekovih radnih potencijala. To se naročito uočilo prilikom nedavne pandemijske krize kada je čitava nauka u doba svog neviđenog progresa bila prilično nemoćna u sprečavanju širenje virusa i njegovih posledica.
Zapravo, u politici, društvu, ekonomiji, nauci, ekologiji, moralu – zamagljen je homocentrični fokus. Institut Forbs objavljuje da u svetu tristotinak ljudi poseduje veći kapital od ostatka sveta i taj podatak već, sam po sebi, govori o suštinskom stanju ljudske zajednice. Koliko god ovo bio laički zaključak, nepobitna je činjenica da je današnja logika kapitalizma sa njegovim (do)sadašnjim manifestacijama – temeljni uzrok globalne krize i ovovremenske napetosti sveta. Zapravo, ekonomski moćnici u stalnom nastojanju da uvećaju vlastiti kapital, uvode društvo u atmosferu (auto)destrukcije. Ignorišući prirodu i njene zahtevnosti čovek je nametnuo sebi breme ekoloških nevolja koje ga začas odvode u ambijent vlastite ugroženosti; baš kao što je brutalnim iskorišćavanjem “ljudskih resursa” razbio osnovna moralna načela.
Paradoks današnjeg sveta je činjenica da u doba vrhunskih dostignuća ljudskog uma društvo zapada u duboku krizu. Svetskim dobrima su, zahvaljujući korumpiranoj politici i krupnom kapitalu, umesto ideje razvoja i konstrukcije nametnuti partikularni interesi sveprisutne “filozofije profita”. Tako se generiše permanenta globalna kriza kojom se destruišu osnovne ljudske vrednosti, čovekovo dostojanstvo, njegov identitet. Bilo kako bilo, na sceni je autodestrukcija, a čovek je jedini uzročnik svih kriza sveta.
U takvoj konstelaciji čovek-pojedinac svakim danom postaje sve nemoćniji u upravljanju vlastitom sudbinom. Razjareni kapitalizam konstantno nastoji da čoveka odvoji od sopstvenog bića i pretvori ga u resurs potreban za sticanje profita. Prenatrpan radnim obavezama on se odvaja od vlastite suštine, njegova ličnost se razara i destruiše.
Današnji čovek živi jedan selektovani život, život koji mu određuju imperativi tržišta i politike. U takvom svetu filozofija i umetnost doživljuju stanje nepotrebnosti. Život se odvojio od nje, ili je ona zaostala za životom, pa se čini skoro nepotrebnom… O tome razmišlja ugledni makedonski reditelj Slobodan Unkovski koji postavlja pitanje “ne samo čemu umetnost služi danas – već kome”? Ipak, u kriznim okolnostima savremenog sveta, umetnost ima izuzetno značajnu ulogu: u opštoj distopiji ona, u određenom smislu, insistira na nekim stavovima iz Hegelove “Fenomenologije duha” u kojem se govori da osvešćena vlastita misao omogućava čoveku da shvati suštinu stvari, to jest da prepozna istinski karakter sveta i vremena u kome živimo. U aktuelnom trenutku, u svetu drastično poremećenih sistema vrednosti, umetnikove namere se usmeravaju ka obnavljanju značaja estetskog sistema u kojem cilj nikako nije klasični ideal lepote već alternativni ideal vitalnosti. Zapravo, kao i uvek, umetnost je tu “ne da bi se izdvojoila, nego da bi svojim primernom bila model drugim znanjima i drugim praksama” (Filiberto Mena). Svojim estetskim sistemom, svojom plastičkom mišlju, svojim prisvajanjem novih medijskih mogućnosti kao izražajnih sredstava, svojim ekspresivnim ili racionalističkim reakcijama, svojom etičnošću, svojim humanističkim potencijalima – umetnost nudi stvarno saosećanje sa postojećom ljudskom patnjom, sa usudom koji treba prepoznati i prevazići”.
Zbog toga se od izlagača na izložbi “O (auto)destrukciji i protiv nje” očekuje jedan homocentrični pristup u sagledavanju aktuelnog sveta. Sve ono što nudi današnja politika zaslužuje kritički stav – ne zbog kritikovanja krivih, nego zbog osvešćivanja i ohrabrivanja ugroženih. Osim toga tema je globalno prisutna i značajna te zbog toga se zahteva učeće radova umetnika iz više zemalja sveta, sa svih kontinenata. Koncepcijski narativ je posvećen najaktuelnijim temama a nastojaće se da na izložbi budu prezentovani radovi, pored slikarstva i skulpture i oni koji su bliski ovovremenskim medijskim iskazima (fotografija, video, computer art i druge inovativne tehnologije). Centralna izložba “O (auto)destrukciji i protiv nje” je zamišljena kao prezentacija radova petnaestak autora iz celog sveta (Amerika, Kanada, Japan, Singapur, Kenija, Brazil, evropske zemlje, Srbija). U tom smislu ova izložba će ispuniti svoju estetsku, etičku, kulturološko-sociološku i humanističku misiju.
Sava Stepanov