OSVRT NA CENTRALNU IZLOŽBU
SLAVICA POPOV
Centralna izložba festivala savremene umetnosti Dunavski dijalozi 2015 pod nazivom Umetnost u doba (ne)emocionalnosti postavljena je u prostoru Galerije likovne umetnosti poklon zbirke Rajko Mamuzić u Novom Sadu gde je omogućeno da se izložba postavi u tri segmenta/tri sprata od kojih svaki zauzima nekoliko soba kao više delimično omeđenih izložbenih prostora. Kustosi izložbe Hartvig Knak (Austrija), Vladimir Beskid (Slovačka) i Sava Stepanov (Srbija) su iskoristili ovaj prostor za predstavljanje radova 20 umetnika iz podunavskih zemalja.
Sama tema izložbe ne postavlja pitanje da li je umetnost moguća u vremenu bez emocija nego preispituje trenutne sociološke okolnosti u kojima nastaje umetnost. Dominacija umetnosti koja nastaje upotrebom tehnologije na ovoj izložbi (video radovi, 3d animacije, fotografije…), naročito u selekciji Vladimira Beskida, potvrđuju tezu Save Stepanova da je karakter našeg shvatanja slike promenjen, a slikarstvo više nije vodeći medij. Ovo je posledica složenih relacija između umetnosti, društva, nauke i tehnologije što omogućava da se umetnost sagledava kao sredstvo komunikacije sadržaja koji ne mora biti umetnički već od nekog opšteg interesa. Ovoj situaciji pogoduje neminovan tehnološki razvoj koji nam pruža velike mogućnosti komunikacije, informisanja i edukovanja, ali takođe i manipulacije i zloupotrebe. U takvom okruženju umetnost preispituje granice koliko treba dopustiti tehnologiji da nam omogući efikasnost i lagodnost (Isidora Todorović, Stevan Kojić, Nada Denić), a široko shvaćena tema dozvoljava da umetnici kroz svoje radove preispituju teme identiteta (Jan Vičar, Vendel Vaštag), zatim realne, imaginarne, istorijske, mentalne prostore (Eva Petrič, Olja Triaška Stefanović, Ulrike Königshofer), kao i da svoje stavove i emocije izraze upotrebom tela (Nataša Teofilović, Eva Petrič, Stephanie Guse, Brigitte Lang, Marikke Heinz Hoek).
Kako Sava Stepanov naglašava, tehnološko okruženje otuđuje pojedinca od sebe i svoje emocionalnosti, ali umetnost u tehnološkim medijima uspeva da obezbedi dovoljno emocionalnosti, empatije, osećajnosti kao bilo koji drugi medijum. Sa njim se slaže Hartvik Knak, koji tvrdi da, iako nam tehnologija nudi surogat emocija, emocionalnost igra veliku ulogu u našem društvu te da su stoga emocije važne za razumevanje odnosa u njemu, a da umetnici u svojim radovima beleže sve te odnose i promene. Isto tako, Vladimir Beskid konstatuje da se situacija polako kreće u suprotnom pravcu od analitičkog odnosa prema stvarnosti ka sve većem emocionalnom naboju. Možda je zato njegov izbor za ovu izložbu pao samo na žene umetnice kao moguće nosioce nove emotivnosti (Anetta Mona Chişa i Lucia Tkáčová, Lena Von Lapschina, Olja Trijaška Stefanović, Pavla Sceranková i Vladeva Dixebová).
Sve u svemu tema koja je obeležila ovogodišnje Dunavske dijaloge je tema koja prati dešavanja u svetu i umetnosti, a pitanje emocionalnosti našeg vremena veoma je aktuelno, jer nam pruža mogućnost njegovog sagledavanje iz više uglova, recimo onoliko koliko ima vrsta emocija, a ova izložba nam pruža nekoliko mogućih, geografskih, kulturoloških, istorijiskih, rodnih, ali i nekih drugih pogleda na ovu t