Tekst: Sava Stepanov
Prve dve decenije XXI veka sve više prepoznajemo kao kulminativni period liberalnog kapitalizma, period u kome je na delu nemilosrdna upotreba čoveka. Krupni kapital nastoji da kompletne ljudske potencijale podredi vlastitoj filozofiji profita. Nedavno je Forbs objavio podatak da svega 237 ljudi poseduju veći kapital od ostalog dela sveta. Do takvih bogatstava se došlo, nažalost, sveobuhvatnom zloupotrebom vrhunskih dostignuća uznapredovale nauke i tehnologije. Spregom besnog kapitalizma i tehnologije, uspostavljen je globalni sistem kontrole. Upravo je takvo društvo kontrole, još poznih tridesetih godina prošlog veka, predvideo Džordž Orvel (Georg Orwell) u romanu 1984, veoma precizno predočavajući karakter naše današnje društvene zbilje. Zbog toga ne treba potceniti ni njegovo predviđanje zapisano u istoj knjizi da „Takav svet ne ide u raspad već se kreće ka epohi koja će biti užasavajuće stabilna; onako stabilna kao što su to bile velike robovlasničke imperije u antičkim vremenima!”[1]
Umetnost i umetnici u takvim okolnostima tragaju za adekvatnim odgovorima. Njih je teško iznaći jer se u sistemu tzv. „kulturne industrije” profit stavlja iznad značaja estetsko-etičkih poruka. Zbog toga francuski teoretičar Burio (Nikolas Burriaud) govori o „relacionoj estetici”, kojom umetnost ustanovljava odnos prema svakodnevlju „obezbeđujući prostor koji je delimično zaštićen od uniformnog ponašanja”, čuvajući utopističku tenziju umetnosti. S druge strane, dr Sanja Mladenov Kojić zapaža da je na sceni „…kontekstualna umetnosti koja je u zavisnosti od međuljudskih relacija i polemičkog povezivanja umetničkog dela i stvarnosti. Takva, krajnje nepregledna i neuhvatljiva, umetnička scena ne zastupa zajedničke ideje o smislu postojanja, već je usmerena na mnoge raznolike egzistencijalne uslove multikulturalnog i globalnog sveta.” Konačno, američka teoretičarka Karolin Kristev Bakargijeva (Carolyn Christov-Bakargiev), kustoskinja svetski ugledne izložbe Dokumenta 13 u Kaselu, piše da više nije sigurna da će polje umetnosti u svom današnjem obliku postojati i u narednim decenijama XXI veka. Jer, umetnost je prinuđena da se infiltrira u tokove informacijskih sistema, u oblast nauke i tehnologije…
Već svojim naslovom Quo vadis homini? ova izložba radova
šest srpskih umetnika postavljena je kao potvrda nastojanja umetnika da brine o
čoveku današnjice. Priređivač izložbe se hotimično opredelio za figuracijski
način prezentacije, oslanjajući se na aristotelovski stav da mimezis nije način
(o)ponašanja već retorički model. Odabrani srpski umetnici svojim delima
reaguju na stanje sveta i rigidnu upotrebu čoveka tokom početnih decenija XXI
veka. Umetnici preduzimaju vlastita
sagledavanja personalne ugroženosti kao osnovne karakteristike našeg doba
(Dragan Vojvodić, Goran Despotovski); iskazuju razumevanje za očuvanje
integriteta alijenacijski usamljene ličnosti u urbanom okruženju (Radovan
Jokić); prepoznaju manifestacije tranzicione sadašnjosti bazirane na citiranju
i transponovanju ostvarenja iz istorije (filmske) umetnosti (Nemanja Nikolić);
uočavaju i akcentuju tragike čoveka kao potrošnog resursa u ambijentu visoko
razvijenog liberalnog kapitalizma (Radoš Antonijević), te preduzimaju
predviđanja budućnosti u kojoj će se ljudske sudbine opetovati i u „životima”
kompjuterskih homoida (Nataša Teofilović).
Pri tome, povodom ove postavke, nije nimalo nevažno zapaziti da je u
svim pojedinačnim radovima insistirano na poštovanju kultivisanog estetskog
sistema i etičkih načela. Jer, umetnost, i u trenucima relativizacije vlastite delotvornosti i
značenja, još uvek predstavlja neku vrstu čovekovog pribežišta i „sigurne kuće”
za očuvanje univerzalnog dijalektičkog smisla.
[1] Stanko Crnobrnja, Orvelijansko kulturno leto, Politika, Kulturni dodatak, subota, 29. jun 2019.