Austrija: Pozdravi iz Beča!

Austrija: Pozdravi iz Beča!

Georgia Creimer, Silke Maier Gamauf, Leopld Kessler, Chirstoph Schwarz

Lokacija: Galerija Zlatno oko, Novi Sad

Kustos: Pia Jardi

Veduta osamnaestog veka – slika, koju su privilegovani putnici na velikom putovanju po evropskom kontinentu kupovali kao suvenir grada koji su obišli, predstavljala je pejzaž na karakterističan način. Reč je bila o panoramskim prikazima grada koji su sa jednog jedinog, nemogućeg mesta prikazivali arhitekturu koja u najvećoj meri simbolizuje taj grad. Moglo bi da se tvrdi da postoji kontinuirana linija ovog „konstruisanog pejzaža” koji se dalje razvijao tokom devetnaestog i dvadesetog veka. Paralelno sa porastom masovnog turizma razglednice su postajale sve popularnije: fotografije standardnog formata i dobrog kvaliteta štampe prikazivale su „konstruisani pejzaž” sa karakterističnom arhitekturom. Ovaj „konstruisani pejzaž” se danas, zahvaljujući tur-operatorima, pretvorio u kliše koji mnogi ljudi nose u sebi o raznim glavnim gradovima Evrope.

Svaki vid prikazivanja neke teritorije znači sačinjavanje njene kartografije, a iz toga proističe da se neki podaci evidentiraju, a drugi izostave. Svako predstavljanje određenog prostora znači da se na izvestan način izvede simbolička konstrukcija o njemu. Ovakva simbolička konstrukcija stvara određeni smisao. Ono što se čini kao pejzaž nije toliko fizička sredina koja čoveka okružuje, već duhovna konstrukcija koja sadrži celovitu tradiciju kulturnih, estetskih i onih vrednosti koje se vezuju za percepciju, a koje su opredelile istoriju koja okružuje taj određeni pojam. Kada je reč o simboličkoj vrednosti gradskog pejzaža, glavnu okosnicu čini arhitektura.

Greetings from Vienna (Deconstructing Landscape) – Pozdravi iz Beča (razgrađeni pejzaž) rad je četvoro umetnika koji žive u Beču i koji sa stanovišta sadašnje stvarnosti projektuju sliku ovakvog gradskog pejzaža. Promene običaja i fotografskih pripovedačkih tehnika povlače za sobom bitne promene u načinu predstavljanja pejzaža, pri čemu u prvom redu valja istaći primenu digitalnih tehnologija. U korelaciji sa razglednicom – statičkoj slici ili klišeu Beča – grad se danas na ovoj izložbi predstavlja na osnovu heterogenosti svojih arhitektonskih scena. To se postiže uz pomoć dinamičkih slika koje se reflektuju u ogledalu, fragmentišu, stavljaju jedne naspram druge, seku i rekodifikuju…

Džordžija Krajmer (Georgia Creimer – Sao Paolo, 1964) na ovoj izložbi predstavlja digitalizovane analogne slike ili slike koje su neposredno snimljene ajfonom i štampane na papiru. Reč je o delu „tragovi” (Vestiges) koje reflektuje poseban način prikazivanja arhitekture koja identifikuje grad: pukotina u zidu u prvom planu, koja upućuje na protok vremena, silueta fragmenta skulpture sa tek palim snegom, čija belina na nekoliko sati postaje delom njegovog profila, različite površine tla sa tek nastalim mrljama masti ili tragovima psećeg urina… reč je o slikama koje beleže anonimne i na prvi pogled beznačajne tragove grada. Detalji ovih tragova, uveličani do ogromnih proporcija, poprimaju novi smisao: nastaju apstraktni, sugestivni oblici, koji dopuštaju apsolutnu slobodu tumačenja i tako bečki pejzaž pretvaraju u pripovetku u prvom licu.

Brzina promena lokacija i momentalna lokalizacija, koju danas omogućuju uređaji za navigaciju GPS, kao da imaju uticaj na način na koji se grad kreće. Leopold Kesler (Leopold Kessler – Minhen, 1976) na ovoj izložbi predstavlja video snimak, koji pokazuje umetnika pri mukotrpnom nastojanju da postavi kabel. Kabel je duži od jednog kilometra i povezuje dva mesta njegovog uobičajenog kretanja kroz grad, a to su njegov dom i univerzitet. Dakle, moguće je da se korak po korak i u ljudskoj brzini prati posao postavljanja kabla, čiji obeleženi protok predstavlja neku vrstu „proračunate putanje ka cilju” između dve tačke na jednoj ravni. Kod ovog poduhvata Leopolda Keslera – sa suvim humorom svojstvenim njegovom radu – zabeleženi su mnogi elementi gradskog mobilijara kao esencijalni delovi topografije grada. To je pogled na Beč koji se retko vidi.

Zilke Majer-Gamauf (Silke Maier-Gamauf – Nencing, 1969) daje predlog jedinstvenog viđenja Beča, pri kome se menjaju elementi koji čine njegov uobičajeni prikaz. Naučne teorije o ljudskoj percepciji prave razliku između objektivnosti onoga što registruje mrežnjača i subjektivnosti iskustva vida. Oko raščlanjuje percepciju uvek na takav način da se jedan deo („figura”) izdvaja od ostatka polja („pozadine”). Ovaj načelni princip, koji omogućuje racionalnu prostornu organizaciju okruženja, kao da se razgrađuje u delima koje na ovoj izložbi prikazuje Zilke Majer-Gamauf. U formatu razglednice i sa aluzijom na najpoznatiju arhitekturu – u vidu njenog izostavljanja – njen prikaz Beča se precizno sastoji od „pozadina”: srebrnastih oblaka – kumulusa, večernjih zalazaka sunca sa maglom ili različitih intenziteta plavetnila neba iznad ovog grada.

I na kraju, reč je o slici grada „Imago Urbis” kao primeru aktuelnosti: sa trasom linija svoje podzemne železnice i svim mogućnostima presedanja na najsimboličniji i najapstraktniji način prikazuje se Beč. Konceputalno delo „ponovo osmisliti Beč” Kristofa Švarca (Christoph Schwarz – Beč 1981) podstiče na razmišljanje o uticaju urbane politike na konstrukciju slike grada i o načinu na koji ona uređuje ono što činimo u njemu. Projekat Kristofa Švarca otpočet je u Beču 2008. godine sa akcijom Hojpl/Šiker/Štajnbauer. Na sadašnjoj izložbi ovaj umetnik prikazuje različite planove bečke mreže podzemne železnice, koji su izrađeni prema „željama” raznih anketiranih građana, kao i mogućnosti buduće/fiktivne promene njenog sadašnjeg oblika. Reč je o kritičkom delu koje uzima Beč kao primer da bi se preispitala efikasnost nekih političkih kampanja u demokratskim zemljama koje nas navode na pomisao da se približavaju stvarnim interesima građana.