Geografija velike reke je veličanstveno oblikovala jedan zanimljiv evropski region: od visokorazvijene centralne Evrope do njene manje razvijene crnomorske periferije poređano je deset država. Danas te države sa dunavskih obala (Nemačka, Austrija, Slovačka, Mađarska, Hrvatska, Srbija, Rumunija, Bugarska, Moldavija i Ukrajina), sve više i sve vidljivije, nastoje da se integrišu u jedinstven evropski kompleks. Aktuelna nastojanja umetnost je već anticipirala: još davnih osamdesetih godina prošlog veka italijanski pisac Klaudio Magris je u svojoj knjizi jednostavnog naslova Dunav (1986) jedinstvenim video i shvatio podunavski kulturni prostor u kojem su delovali brojni značajni umetnici, književnici, filozofi, naučnici poput Ničea, Hajdegera, Vitgenštajna, Kafke, Krleže, Konrada, Pope, grofa Drakule, Ovidija i drugih. O tom specifičnom (po)dunavskom kulturnom jedinstvu upravo je u Novom Sadu govorio i ugledni mađarski spisatelj Đerđ Konrad, inače i sam jedan od Magrisovih „junaka”: „O čemu bismo drugom i mogli da razmišljamo u novosadskoj Dunavskoj ulici, šetajući u prijateljskom društvu. Toliko je raznovrsnih zajednica u Evropi: narodi, narodnosti, predeli, regioni, gradovi, rečne doline kao što je, na primer, Dunavski basen! Preporučujem pažnji akademskih lovaca na identitete da pronađu i da ispevaju dušu Podunavlja, poklonivši se s ove udaljenosti i Klaudiju Magrisu. Možda smo zaista ovako zajedno, od Crne šume do Crnog mora, poprilično šareno i mnogobrojno društvo unutar Evrope. A to je jedan zaseban roman.”
Vođeni tom konradovskom mišlju novosadski organizatori su na Dunavu, ispod velelepne Petrovardinske tvrđave, uspostavili Festival savremene umetnosti Dunavski dijalozi. Manifestacija je pokrenuta u vremenu posle već stišanih i okončanih burnih, neki put čak i revolucionarnih promena, u većem broju podunavskih zemalja. Danas, početkom 21. veka, čitav ovaj region geopolitički izgleda znatno drugačije – nakon pada Čaušeskua, rušenja Berlinskog zida, raspada SSSR-a, ponovnog ujedinjenja Nemačke, razlaza Češke i Slovačke, krvavog i tragičnog raspada Jugoslavije, izlaska Ukrajine i Moldavije iz Sovjetskog Saveza. A sve to vreme kontinuirano je ostvarivan veliki projekat ujedinjenja Evrope.
Organizatori Dunavskih dijaloga, promišljajući nedavna zbivanja, nametnuli su selektorima i umetnicima logično pitanje: Kako su se nedavni istorijski događaji odrazili u aktuelnoj umetnosti? Da li su i kako, svi ti lokalni, regionalni i nacionalni povodi iznedrili nova značenja i univerzalne „poruke”?
Pokazalo se da aktuelna umetnost nameće nove standarde u atmosferi „ikonosfere”. Formirana kompjutersko-elektronskom umreženošću savremenog sveta ona sasvim agresivno nameće globalističko poimanje kulture. Ne bi se smelo zaboraviti da je evropska umetnost, još tokom postmodernističkih osamdesetih, insistirala na značaju nacionalnih identiteta, te da su u tadašnjim diskursima funkcionisala označenja umetničkih pravaca poput: italijanska transavangarda, nemački novi eskpresionizam, neue slovenische kunst i dr. Danas se obnavlja (l)egalizacija i (re)afirmacija prava na univerzalne poruke i koncepte. I u tim promenama postoji jedan specifičan proces. Jer, sve donedavno, na velikim internacionalnim izložbama male zemlje i kulture kao da su dobijale pravo na modernost tek posle reinventarisanja i recikliranja sopstvene istorije, tek nakon svojevrsnog pokazivanja i dokazivanja vlastitih korena. Tokom devedesetih, afirmacijom Klocove teze o obnovljenoj, novoj ili drugoj moderni u umetnosti – pogotovo u onoj koju hoćemo da vidimo kao autentičnu – prevashodno se insistira na uspostavljanju ontoloških značenja i vrednosti. A upravo je takva umetnost delotvorna, primenljiva, čak partikularna. Uostalom, još je Filiberto Mena zapisao „da umetnost ima pravo na zasebnost ne da bi se izdvojila, nego da bi svojim modelom bila primer drugim znanjima i drugim praksama.”
Važno je konstatovati da se umetnost u najvećem broju podunavskih zemlja u aktuelnom trenutku odvija u demokratskim društvima. Danas je stanje demokratije u podunavskim zemljama bolje nego bilo kad pre, bez obzira na prepreke nametnute ekonomskom krizom, te bolnim tranzicijskim procesima u zemljama bivšeg socijalizma. Početkom ovog veka Jost Smirs je, baveći se promocijom kulture raznolikosti u doba globalizacije, u svojoj knjizi karakterističnog i i te kako primenjivog naziva Umetnost pod pritiskom (2003) istakao da umetnost suštinski učestvuje u demokratskim debatama, te da je njena uloga izuzetno značajna kao uverljiv i validan odgovor na najrazličitija životna pitanja. Pri tome, aktuelna umetnost nudi mnoštvo „poruka”, ona je izražajno raznovrsna, a njeno dejstvo i uticaj su intenzivniji nego u ranijim razdobljima, jer se distribuiraju putem globalno umreženih komunikacionih kanala. Zato je današnja umetnost, po Smirsu, „polje na kojem se emotivne inkompatibilnosti, društveni konflikti i pitanja statusa sukobljavaju na mnogo koncentrisaniji način nego što je to u svakodnevnoj komunikaciji”.
Dakle, umetnost u aktuelnom trenutku menja i prilagođava svoje biće zahvaljujući sve snažnijim i umnoženijim impulsima sveta, te je zatičemo u svojevrsnom „rasplinutom stanju” (Iv Mišo), ili je shvatamo kao manifestaciju „relacione estetike” (Nikolas Burio). No, možda je najubedljivije mišljenje Frančeska Bonamija koji je zaključio da je umetnost, i nadalje, samo interpretacija sveta. U jednom intervjuu on konstatuje: „Preferiram umetnost koja koristi metafore, čak i ako se odnose na etiku i politiku, ali pod uslovom da su metafore formulisane dovoljno jasno da ih posmatrač može lako protumačiti i tako ući u polje značenja umetnosti. Jer, umetnici koji me zanimaju iskazuju izrazitu meru osobenosti, ali umeju da komuniciraju sa svetom.”
U okruženju svih tih meritornih koncepcijskih stavova i mišljenja na Prvom festivalu savremene umetnosti Dunavski dijalozi 2013 u Novom Sadu postavljene su izložbe radova umetnika iz Nemačke (Georg Garc), Austrije (Džordžija Krajmer, Zilke Majer, Leopold Kesler i Kristof Švarc – u izboru kustoskinje Pie Žardi), Slovačke (Viktor Huljik), Mađarske (Apolka Eroš, Baboš Zili, Jožef Juhaz i Oros Ištvan – u izboru galeristkinje Marte Silađi), Hrvatske (Vladimir Frelih), Srbije (diSTRUKTURA, Stevan Kojić, Nenad Bogdanović) i Rumunije (Liliana Popa). Dakako, tim izložbama dominiraju tzv. individualne mitologije. Današnji umetnici se bave izazovima sociološkog, psihološkog, medijskog, kulturološkog okruženja i/ili introspekcijskim sagledavanjem vlastitog bića. Tako umetnost s početka druge decenije 21. veka na najbolji način pokazuje da je sposobna da spozna, reflektuje, protumači, čak i da sama emituje impulse svakodnevlja. Direktniji, angažovaniji odnos prema manifestacijama spoljnog sveta najčešće se ispoljava kroz konceptualizaciju „reciklirane” stvarnosti, kroz stvaralačke tehnološke poduhvate kojima se obnavlja i realizuje ideja o poistovećenju umetnosti i života; a u nekim ostvarenjima je moguće zapaziti da stvarnost nije samo tema, nego je voljom umetnika u svoj svojoj autentičnoj pojavnosti integrisani strukturalni element umetničkog dela. Takva umetnost je uvek obeležena jasnim kritičkim stavovima o svetu našeg doba, bilo da se radi o direktnom angažovanom odnosu, bilo da se radi o plastički „prikrivenim” napomenama ili preporučenim principima za prevladavanje svih tegobnosti svakodnevlja (racionalizam, geometrija, konstrukcija). Istovremeno, aktuelna umetnost je menjajući vlastito biće postala svojevrsni agens niza autentičnih životnih informacija, podstičući i zahtevajući dijalog i direktnu komunikaciju koja nas može odvesti ka novim saznanjima i zaključcima, ka nekoj novoj moralnosti i etici. Jer, „etika se nužno javlja kao moralna potreba” (Edgar Moren).
Posebnost ove manifestacije predstavlja serija izložbi kojima se u svojevrsni „dijaloški” odnos postavljaju radovi po jednog umetnika iz Austrije i Srbije. Tako koncipiranim postavkama je podržana ideja dijaloga na kojoj je zasnovan čitav novosadski festival, ali je, istovremeno, reafirmisano i Magrisovo načelo duhovno-prostorne objedinjenosti svih intelektualnih, filozofskih i praktičnih potencijala angažovanih u zajedničkim akcijama (političkim, ekonomskim, kulturološkim…) u zemljama dunavskog priobalja.
U likovno-vizuelnom smislu ovakve komparativne postavke daju specifične rezultate jer su u ovu jedinstvenu poziciju umetnici „dovedeni” voljom selektora, bez prethodnih poznavanja opusa svog izložbenog partnera. Kuratorska namera je da se objedine slični (ili različiti) umetnički koncepti i senzibiliteti, da se ostvari sinergijsko dejstvo, da se (još jednom) pokaže univerzalnost umetničkih poruka. Osim toga, osnivač festivala je nastojao da ovakvim izložbenim konceptima srpskim umetnicima omogući komparativno sagledavanje vlastitih stavova. Jer, još uvek nisu potpuno iščilile traumatične posledice delovanja „umetnosti u zatvorenom društvu” iz devedesetih godina proteklog veka. Produženo dejstvo tih posledica je primetno i danas zahvaljujući dugotrajnoj (tranzicijskoj) krizi srpskog društva koje još uvek ne doseže sistemske standarde evropske demokratije.
Izbor Austrije za partnera u Dunavskom dijalogu 2013 je, po mnogo čemu, sasvim logičan i opravdan. Latentna saradnja aktera ove dve umetnosti proteže se još od poznih godina 18. veka kada su na Bečkoj akademiji studirali i svoja stvaralaštva započinjali brojni istaknuti umetnici iz srpske istorije umetnosti. Od tada datiraju i brojne personalne umetničke saradnje. Slikar Uroš Predić je kao asistent u klasi za antičko slikarstvo, zahvaljujući saradnji sa svojim profesorom Kristijanom Gripenkerlom, tokom 1883. godine oslikao friz iz grčko-rimske mitologije unutar dvorane Donjeg doma u tada tek sagrađenoj zgradi Bečkog parlamenta. Interesantan je i odnos nekolicine srpskih umetnika prema velikom austrijskom slikaru Oskaru Kokoški: mladi Milan Konjović je početkom dvadesetih godina prošlog veka u Beču oduševljen Kokoškinim ekspresionizmom, te ga pismom moli da bude primljen u njegovu klasu na Akademiji u Drezdenu; tokom ratne 1942. godine srpski slikar Predrag Peđa Milosavljević sarađuje sa Kokoškom u vreme njihovih zajedničkih londonskih dana; a tokom 1948. godine, kada SFRJ ne učestvuje na Venecijanskom bijenalu, izložba Oskara Kokoške je bila postavljena u Jugoslovenskom paviljonu u Đardinu. Interesantna je i saradnja svetski afirmisanih umetnica performansa – Vali Export i Marine Abramović. Tokom 2006. godine, u njujorškom Muzeju Gugenhajm, u okviru svoje velike akcije retrospektivnog (re)interpretiranja najznačajnijih svetskih performansa, Abramovićeva je „citirala” performans Vali Export – Genitalna panika (iz 1969). Između ovih anegdotski nabrojanih nekih od značajnih dodira austrijske i srpske umetnosti odvijali su se brojni drugi saradnički kontakti, izložbe, programi, refleksije i prepleti.
Čini se da je niz novosadskih festivalskih zajedničkih izložbi sasvim diskretno, tiho i bez prenaglešenih gestova pokazao svojevrsnu podudarnost i bliskost umetnika odabranih iz aktuelnih tokova austrijske i srpske umetnosti. Radi se o umetnicima koji svoju umetnost zasnivaju na modernističkim principima, koji se brinu o autentičnostima odabranog medija, kod kojih se impulsi stvarnosti recikliraju i filozofiraju plastičkom konstitucijom ostvarenog dela.
Figuracijski slikarski koncepti Roberta Hamerštila i Petra Ćurčića posvećeni su strategiji mikro narativa. Ovi autori nam objavljuju priče iz ličnih istorija. Kod Hamerštila se radi o svedenoj, siluetnoj figuri smeštenoj u miljee vlastitih sećanja, dok Ćurčić suverenim crtačkim postupkom definiše ekspresivne slike uverljivih psiholoških studija ljudi i događaja iz svoje okoline. Njihov je stav u suštini postmodernistički – poštovanje istorije umetnosti, često čak i određena citatnost naslikanih prizora, subjektivistički stav nas upućuju na to. No, u aktuelnom trenutku ova su slikarstva validna i delotvorna svojim univerzalnim značenjima „izvučenim” iz realnih situacija. Interesantnost ovog izložbenog paralelizma je efektna i u jednom detalju: Hamerštilove siluete evociraju utisak vizantijskog shematizma u ikonografiji srpske umetnosti, dok u nekim pasažima Ćurčićeve slike postoji svojevrsni „priziv” šileovske pikturalne strukture.
Geometrije Jozefa Lišingera i Ljubomira Vučinića su zasnovane na jedinstvenosti neoplasticističke napomene o redu, skladu i harmoniji, ali i na zasebnim personalnim postupcima: Lišingerova umetnost je izrazito racionalistička, zasnovana je na epistološkoj logici, a u aktuelnim radovima ovaj umetnik poštuje matematičke propozicije enigmatske igre sudoku kako bi došao do idealnih formalnih i bojenih odnosa. Ovaj umetnik insistira na jednostavnosti, čistoti i preciznosti geometrijske likovne misli, te tako dolazi do plastičke konstitucije izuzetnih estetskih dometa. Ljubomir Vučinić je umetnik drugačijeg kova: njegov geometrizam ima „angažovano” dejstvo jer je konfrontiran manifestacijama i atmosferi društva u krizi. Umetnik ideje racionalizma, konstrukcije, likovne jednostavnosti i čistote nudi kao „recept” za prevladavanje kriznih tegoba. Multipliciranjem jednog geometrijskog motiva, obostranim štampanjem na grafičkom listu, te instaliranjem u prostoru Vučinić svoju plastičku ideju konkretizuje, čini je stvarnom i delotvornom.
Fric Ruprehter i Mira Brtka su umetnici večito posvećeni ontološkim problemima slike/slikarstva. Njihova aktivnost je usmerena ka istraživanju pikturalne površine koju Grindberg smatra ekskluzivnom karakteristikom slikarstva koju ono ne deli ni sa jednim drugim sistemom slika. Ruprehter nastoji da preciznu organizaciju slike oplemeni vidljivim tragovima vlastite senzibilnosti i to postiže diskretnim vibracijama monohromijske površine, jednostavnim „lenjirskim” linijama, blagom obojenošću. Taj tihi i „svečani” estetizam emituje ubedljivo dejstvo nekakve elementarne likovnosti. „Bele slike” Mire Brtke su naseljene diskretnim crtežom multipliciranih paralelnih linija koje izranjaju iz bele monohromije. Minimalizam, jednostavnost, suvereno organizovan plasticitet multipliciranih pravilnih paralelnih linija – karakterišu njen rad kao „konkrete kunst”. Ipak, i iz Ruprehterovih i iz Brtkinih slika proističe snaga jednog pročišćenog stava koji, na nivou principa, ima i te kakvu partikularnost i te kako potrebnu u aktuelnom trenutku sveta i vremena u kome živimo.
Eva Petrič i Nataša Teofilović suvereno vladaju medijsko-tehnološkim slikama, izražavajući dva potpuno personalizovana shvatanja sveta. Ono što je ovim umetnicama zajedničko jeste sposobnost da minorizuju značaj vlastite izuzetne tehnološke spretnosti i opremljenosti – medij jeste tek dobro upotrebljeno sredstvo za jasno definisanje vlastitih estetskih i etičkih načela. U okruženju globalne „ikonosfere” Eva Petrič printa crno-bele slike na prozirnim pločama od pleksiglasa. Ova umetnica snimajući sebe, sopstveno telo, te čineći poetski intonirane video zapise mesta u kojima je boravila, prezentuje jednu profilozofiranu refleksiju vlastitog (i našeg) sveta. Zahvaljujući prozirnosti njenih fotografskih slika, odštampanih na pleksiglasu i postavljenih u prostoru, prizori iz okolne stvarnost su vidljivi u umetničinom delu. Umetnost Eve Petrič stoga ne stvara iluziju stvarnosti nego postaje njen integralni deo. Nataša Teofilović se bavi virtuelnom stvarnošću, zapravo virtuelnom predstavom čoveka. Ne insistirajući na fotorealističkoj sličnosti i karakteru klona, umetnica svojim junacima čuva njihovo „kompjutersko” poreklo. Međutim, svi ti virtuelni ljudi žele da komuniciraju sa gledaocima. Teofilovićeva je uspela da svoju umetnost estetizira, da je označi vlastitom osećajnošću, da svim tim virtuelnim ljudima udahne dušu i učini nam ih dragim, bliskim. I sasvim sposobnim da nas vrate – sebi samima.
// Sava Stepanov