SAVA STEPANOV
/Likovni kritičar, umetnički direktor i kustos centralne izložbe Dunavskih dijloga (Srbija)/
Mišljenja sam da smo dobili veoma zanimljivu izložbu koja je, u svakom slučaju, opravdala svoj naslov. Izložba je bila zamišljena kao skup tri autorske selekcije. Mislim da smo u svojim „odgovorima“ na zadatu temu sva trojica bili konsekventni – jasnim stavom, izborom umetnika i njihovih dela, te određenim napomenama. Ja sam nastojao da pokažem da se sredstvima tehnologije u umetnosti može prevazići kriza koju upravo tehnološki napredak izaziva i nameće. Svojim izborom sam ukazao na: (a) umetnike koji ovovremenskim tehnološkim sredstvima iskazuju svoju emotivnost; (b) umetnike koji sredstvima moderne tehnologije istražuju polje vlastite emotivnosti. Čini mi se da je ovom konceptu blizak i izbor Dr Vladimira Beskida, s tim što njegova selekcija vrlo efektno i delotvorno objedinjuje i sagledava umetničku personalnost kroz optiku sociologije umetnosti. Konačno, Hartvig Knak me je iznenadio svojim izborom u kojem je svoje polazište shvatio inverzivno – njega interesuje emocija kao povod za nastajanje umetničkog dela, s tim što te povode nalazi u nekim ekscesnim situacijama i miljeima.
Dakle, izložba je otvorila „neka druga pitanja“, što je, naravno, dobro. Zapravo, kao umetnički direktor Festivala savremene umetnosti Dunavski dijalozi, to sam i priželjkivao. Jer, čitav koncept naše manifestacije i jeste zasnovan na dijalogu, na uvažavanju različitih mišljenja i stavova, na tolerantnoj komunikaciji i raspravi…
VLADIMIR BESKID
/Istoričar umetnosti i kustos centralne izložbe Dunavskih dijloga (Slovačka)/
Smatram da nije nužno da kustosi međusobno budu u harmoniji. Nije potrebno da jednako sviraju prateći iste note. Naprotiv, svaki muzički instrument treba da svira različit deo kako bi konačno proizveli interesantnu i izuzetnu muzičku orkestraciju date teme. Namera je da se zabeleže nepročišćeni “zvuci” današnjice, njihovi signali i kodovi i da od njih načinimo vizuelni jezik. Tri kustoska “glasa” načinila su dobru osnovu za potragu za zajedničkim tonom festivala.
Za mene lično, to je bio jedinstven i koristan festivalski model sam po sebi – njegovo raspršivanje u mnogo manjih delova, koji su imali uticaj na čitav grad, a u drugu ruku, kratki ekspertski simpozijum koji je obezbedio platformu neophodnu za diskusiju o razmišljanjima o sadašnjem trenutku i formama savremene umetnosti. Najzad, posle ove izložbe postavljaju se sledeća pitanja: Kako restartovati ili remiksovati emocionalnost u savremenoj vizuelnoj umetnosti i svetu masovnih medija, tako da savremena umetnost bude i ostane u tom “senti-mentalnom” dvostrukom kodu?