Studentkinja komunikologije, Doroteja Antić, i Aleksa Ćirić, student žurnalistike sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, od ove godine su deo tima Dunavskih dijaloga. Slede njihovi razgovori sa umetnicima, učesnicima DD 2021 Karolinom Mudrinski, Antonijem Rajžekovim, Draganom Vojvodićem kao i sa novosadskim pesnikom, esejistom, pozorišnim i književnim kritičarem iz Novog Sada, Vladimirom Kopiclom, koji je otvorio ovogodišnje izdanje Dunavskih dijaloga.
KAROLINA MUDRINSKI je novosadska umetnica koja prvi put u svojoj karijeri nastupa na Dunavskim dijalozima. Njen rad, u okviru segmenta, Novi Sad+, zasnovan je njenom doktoratu i bavi se međusobnim odnosom dvodimenzionalnog i trodimenzionalnog prostora. Umetnost ove srpske umetnce usko je povezana sa naukom, a kako sama tvrdi, nauka ne samo da joj je polje interesa već i oslonac na kojoj počiva njena umetnost.
DD: Prvi put učestvujete na Dunavskim dijalozima, kakvi su Vam dosadašnji utisci o Festivalu i saradnji sa organizatorima, kustosima i umetnicima?
KM: Tako je, prvi put učestvujem na Dunavskim dijalozima, a igrom slučaja je i moja izložba prva u nizu ove godine, te nisam mogla da uporedim svoj rad sa izlaganjima svojih kolega. Svakako se radujem nastavku Festivala i razgovoru o glavnoj temi sa saradnicima.
DD: S obzirom na to da se Vaš rad zasniva na simbiozi nauke i umetnosti, koliko je duboko razumevanje principa matematike i srodnih nauka bitno za Vaše stvaralaštvo?
KM: Smatram da je shvatanje matematičkih postulata od presudne važnosti za shvatanje postulata umetnosti. Umetnost ostavlja prostor za mnoge mogućnosti, odnosno sve je moguće predstaviti, dokazati i definisati. Iz moje perspektive, sve se svodi na istraživanje i nauke i umetnosti.
DD: Koliko je Vama bilo teško uklopiti nauku u umetnost?
KM: Za mene je to jedna zanimljiva stvar koja mi je došla prirodno. Time se bavim jer mi je blisko i nepresušan mi je izvor inspiracije. Stečena znanja iz umetnosti koristim da bih što bolje predstavila svoja naučna istraživanja.
DD: Pored toga što umetnicima na ovaj način približavate nauku, da li smatrate da je ovo potencijalno dobar način da i naučnicima približite umetnost?
KM: Pre svega, izložena instalacija je segment mog doktorskog rada. Inače, na ovom projektu radim preko 15 godina i već sam tokom magistarskog rada sarađivala sa naučnicima, matematičarima, fizičarima i programerima, kako bih pronikla u tajne nauke i uklopila ih u jezički narativ umetnosti.
ANTONI RAJŽEKOV je umetnik iz Bugarske koji je na ovogodišnjim Dunavskim dijalozima nastupio na centralnoj izložbi „Umetnost i društvo u okolnostima iznuđene realnosti”. Njegov rad predstavlja interaktivnu mapu sveta na kojoj publika može da „uključi” ili „isključi” odabrane države i na taj način poveća ili smanji jačinu i frekvenciju zvukova koje ta mapa emituje. Iako Rajžekovljevo delo vuče inspiraciju iz pandemije i „epidemioloških kriva” kojom mapa osciluje, umetnik tvrdi da je najbitnije da prepoznamo manje vidljive krize i posledice koje na prvi pogled nisu lako uočljive.
DD: S obzirom na to da se Vaš rad prvenstveno bazira na iskustvu pandemije, da li mislite da je ona približila ili udaljila umetnike širom sveta?
AR: Pandemija je svakako udaljila države, ekonomije, kulture i mnoge aspekte društva. Pitanje je šta smo iz toga naučili. Pandemija je pokazala da je i slušanje važan doprinos komunikaciji. Ako svi pričaju a niko ne sluša, šteta je veća i od same pandemije. Upravo zbog toga nam je nužno nešto poput platforme za komunikaciju, a tu ulogu igra umetnost. Moje delo je odraz te metafore – paljenje i gašenje određene države doslovno izbacuje iz komunikacije. Uloga i odgovornost pojedinca u ovakvim okolnostima je vrlo važna, ali ljudi jedni druge isključuju sa velikom lakoćom.
DD: Da li umetnost predstavlja izlaz iz pandemije ili alat za dobijanje kompletnije slike krize u kojoj se nalazimo?
AR: Šta je umetnost je pitanje koje umetnost sama uvek postavlja. S jedne strane ona reflektuje procese koje možda na prvi pogled ne vidimo, kao što su paranoja ili strah, a sa druge strane procese koje smatramo nebitnim iako su od esencijalnog značaja. U svakom slučaju, umetnost je tu da nam otvori oči.
DD: Da li smatrate da će se u budućnosti na „pandemijsku umetnost“ gledati kao na posebnu granu umetnosti ili kao na zasebni period?
AR: Zanimljivo je igrati se slikama budućnosti. Već se uočava talas radova koje su direktan odgovor na pandemiju, ali mislim da će „pandemijska umetnost“ verovatno postati zasebno poglavlje u istoriji umetnosti.
DRAGAN VOJVODIĆ je novosadski umetnik koji se na ovogodišnjim Dunavskim dijalozima predstavio u okviru dijaloga „Novi Sad-Temišvar”, radom pod nazivom „The Personal is Political”. Vojvodić je poznat po svom specifičnom „nomadskom” načinu života i zato je jedan od interesantnijih sagovornika za dijalog u vezi sa „iznuđenom realnosti” koja je tako iznenadno zatvorila vrata putovanjima. Kustos ove izložbe je Sanja Kojić Mladenov.
DD: Na koji način su okolnosti „iznuđene realnosti” uticale na Vaš specifičan način života i umetnost?
DV: Ja sam se trudio da ostanem psihički stabilan, a pošto dosta putujem, morao sam da se snalazim. Pronašao sam načine da ne dozvolim pandemiji da me u potpunosti ograniči. Putovanja su mi neophodna za rad pošto ne mogu da stvaram samo u jednom, ograničenom prostoru.
DD: Kako putovanja utiču na Vaše viđenje umetnosti i identiteta?
DV: Od rane mladosti sam odvojio svoj identitet od države i nacije, a u tom procesu su putovanja bila ključna. Moja umetnička priča počinje u krizi i od tad je meni delanje u krizi motivišuće a ne nešto što me sputava. Smatram da je kriza nešto što je bitno za umetničko stvaralaštvo jer se u blagostanju umetnik fokusira na puku estetiku, dok se u krizi fokusira na etiku.
DD: S obzirom na to da u Vašem stvaralaštvu često referirate na raspad Jugoslavije i ratove devedesetih, da li mislite da je „iznuđena realnost“ uticala na kolektivno sećanje naroda na život tokom raspada Jugoslavije?
DV: Sve države, ex Ju članice, taj period zanemaruju. One taj kompletan period istorije stavljaju u negativan kontekst, koji se ne preispituje. Ove godine je tačno trideset godina od raspada SFRJ, a nemamo nikakve godišnjice, izložbe, događaje koji bi se osvrnuli na raspad Jugoslavije. To mene kao umetnika tišti jer ja to ne mogu da zanemarim. Ti događaji su me u velikoj meri odredili kao umetnika. Šta su ljudi tada prošli vidi se samo na individualnom planu, dok se to kolektivno poriče i zaboravlja.
DD: Možete li uporediti Vaša prethodna učešća na Dunavskim dijalozima sa ovogodišnjim?
DV: Za mene postoje dva sveta – realnost i umetnost. Realnost je ono što je moja vlastita biografija, smatram da sam kao pojedinac prošao isto što i hiljade ljudi u regionu, a umetnost je drugi svet u kom osećam slobodu stvaranja, u koju se upliću moji uzori. Spajam svoju biografiju sa svetom umetnosti, što je i esencija mojih radova. U svom drugom učešću na festivalu sam napravio performans baziran na raspadu Jugoslavije, a u sećanju mi je ostala emotivna i snažna reakcija publike. Ovogodišnji nastup ima aktivno značenje, iako je u poređenju sa prethodnim svedeniji. Mada je poruka koju predstavljam prvi put plasirana 1970-tih, ona danas ima novo, važno značenje. Pored toga ona osvetljava pojedinca u svetu u kom su ljudski životi samo brojke.
VLADIMIR KOPICL je srpski pesnik, esejista, pozorišni i književni kritičar. Ove godine se našao u posebnoj prilici da otvori Dunavske dijaloge uz govor kojim se osvrnuo na „iznuđenu realnost” u kojoj se našlo današnje društvo i na njen kontekst.
DD: Koliko je odziv umetnika bitan pokazatelj kvaliteta kako umetnika tako i samog Festivala?
VK: Mislim da je odziv veoma bitan, ali pravo pitanje je koliko je umetnika u selekciji i ko će biti pozvan. U tome se ogleda odnos sredine prema umetnosti. Umetnici sami po sebi vole razmenu mišljenja i radova i za njih nema granica. Održavanje ovakvih festivala je simbol vitalnosti umetnosti države u kojoj se odvijaju.
DD: Da li je za razvoj umetničke scene presudno održavanje Dunavskih dijaloga i sličnih manifestacija?
VK: Srbija je zemlja festivalske kulture koja potencira događaje in vivo. Dunavski dijalozi su ipak malo iznad tradicionalne festivalske paradigme, i to ne samo svojom strukturom već i dijaloškom komponentom. Međutim, i festivali zabavljačkog tipa bi trebalo da postoje, jer sama etimologija reči festival potiče od fest, sugeriše na neku gozbu, nešto lepo. Ne bi trebalo da stavimo tačku između recimo Exit-a ili Guče i Dunavskih dijaloga već dvotačku. To su dve strane iste rečenice koju zovemo kultura, a svako ima pravo da bira koja mu se strana više sviđa.