UMETNIČKI DIJALOZI NIZ DUNAV: Od Apatina do Kladova (Veliko Gradište, Novi Beograd i Apatin)

Radovi Ane Adam i Lazara Markovića izloženi u Narodnom muzeju Veliko Gradište Fotografije iz arhive Festivala

Ana Adam (Rumunija) – Lazar Marković (Srbija)/ Narodni muzej Veliko Gradište; Kramar (Austrija) – Branimir Karanović (Srbija)/ Galerija Blok, Novi Beograd; Iglika Hristova (Bugarska) – Ivana Tomanović (Srbija)/ Galerija Meander, Apatin

kustos: Sava Stepanov

Festival savremene umetnosti Dunavski dijalozi izvorno je zamišljen kao niz izložbi u kojima se konfrontiraju ili usaglašavaju stavovi učesnika – poput razgovora u kojima se prezentuje različito shvatanje sveta i umetnosti. Ove godine program Dunavskih dijaloga, pored centralne izložbe Percepcija savremenosti, obuhvata devet takvih izložbi objedinjene ciklusom Dijalozi niz Dunav: od Apatina do Kladova, na kojima umetnici iz podunavskih zemalja izlažu sa srpskim umetnicima. Stvoreno je niz izuzetno zanimljivih dijaloga, reklo bih se na tri teme – o urbanom svakodnevlju (Novi Beograd, Sremski Karlovci), o prirodi i prirodi umetnosti (Apatin, Novi Sad, Veliko Gradište) i o ambijentalizaciji i prepoznavanju duha mesta (Banoštor, Viminacijum, Kladovo, Novi Sad).

KRAMAR (AUSTRIJA) – BRANIMIR KARANOVIĆ (SRBIJA)

Zahvaljujući saradnji galerije Bel art iz Novog Sada i Galerije Blok na Novom Beogradu, u petak 16. avgusta 2019. godine, u okviru apostrofiranog ciklusa Dijalozi niz Dunav: od Apatina do Kladova, otvorena je izložbena postavka u kojoj su u dijaloški odnos postavljene fotografije Kramara, austrijskog umetnika iz Beča, i Branimira Karanovića, renomiranog umetnika iz Beograda. Njihovi fotografski koncepti su veoma bliski jer obojica umetnika svoje motive grade slaganjem mnoštva pojedinačnih fotografija koje u zbirnom utisku definišu celovite prizore.

Kramar je posvećen istraživanju vizuelnog duha urbanih prostora i celina. Njegova fotografska priča se rasprostire pravolinijski, stvaranjem niza pojedinačnih fotografija koje se spajaju omogućavajući kontinuirano „trajanje“ pogleda. No, Kramar se nikako ne zadovoljava jednostavnom interpretacijom viđenog, nego nastoji da u tim „proširenim“ prizorima uhvati duh mesta življenja. On nastoji da prepozna sociološke i kulturološke karakterističnosti mesta. Već godinama je posebno posvećen zemljama istočnog bloka i njihovim tranzicijskim preobražajima.

Za razliku od Kramara, Branimir Karanović svoje motive gradi svojevrsnom konglomeracijom fragmentarnih prizora. Snimajući detalje on nastoji da ih, sistemom puzzle slagalica konstituiše u celovite smislene celine. Takve fotografije nikako ne teže interpretaciji nego predstavljaju svojevrsno struktuiranje (fotografske) slike i njenog smisla. Dakle, Karanović nije samo posmatrač i snimatelj, nego je autentični umetnik koji nastoji da analizira i prepozna suštinu vidljivih manifestacija sveta i čovekove sudbine u simbolički naznačenim, otvorenim i problematizovanim oblastima svakodnevlja. (Sava Stepanov)

Branimir Karanović (1950, Beograd)

Diplomirao je 1974. na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, magistrirao je 1976. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Marka Krsmanovića. Od 1974. aktivno  izlaže na samostalnim izložbama (Beograd, Novi Sad, Zagreb, Rijeka, Ljubljana, Venecija, Solun, Pariz, Prag…) kao i na kolektivnim postavkama u zemlji i inostranstvu (Beograd, Krakov, Edinburg, Lisabon, Solun, Njujork, Tuzla, Berlin, Ulan Bator, Pariz, Madrid, Beč, Tokio, Hjuston …).

Dobitnik je značajnih nagrada kao što su: Prva nagrada za grafiku Inter-debi, Krakov, 1976; Prva nagrada za crtež na izložbi Jugoslovenski portret, Tuzla, 1979; Veliki pečat Grafičkog kolektiva, Beograd, 1977; Zlatna igla ULUS-a, 1981; Otkupna nagrada Muzeja primenjene umetnosti na Oktobarskom salonu, Beograd, 1977; Nagrada za grafiku na Oktobarskom salonu, Novi Sad, 1993; Nagrada za fotografiju na Oktobarskom salonu, 1997; Velika nagrada ULUPUDS-a na Majskoj izložbi, Beograd, 2003; Aprilska nagrada Skupštine grada Beograda za stvaralaštvo u oblasti likovne i primenjene umetnosti, 2005; Mali pečat grafičkog kolektiva, 2009;

Od 1978. do 1997. radi kao profesor fotografije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a od 1996. kao profesor fotografije na grafičkom odseku Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu.

Bavi se grafikom i fotografijom.

Kramar

Živi u Beču, u Sabari i Tiraspolju (Moldavija). Fotografiji je okrenut od detinjstva. Još od mladih dana putuje i istražuje  zemlje ,,istočnog bloka” i njihove zemlje naslednice.

Radi kao internacionalni, angažovani i konceptualni fotograf u oblasti umetnosti i dizajna.

Projekti vezani za sliku, medije, umetnost i knjige vode ga kroz Austriju, Istočnu i Jugoistočnu Evropu još od devedesetih godina.

Bio je stipendista Austrijske kancelarije za film. Dobinik je i istraživačke stipendije Robert Boš Fondacije.

ANA ADAM (RUMUNIJA) –  LAZAR MARKOVIĆ (SRBIJA)

U program ovogodišnjeg Festivala savremene umetnosti Dunavski dijalozi ove godine je uključeno i Veliko Gradište. Zahvaljujući uspešnoj saradnji Galerije Bel art i Narodnog muzeja Veliko Gradište, prikazana je „dijaloška“ izložba crteža i objekata rumunske umetnice Ane Adam i novosadskog umetnika Lazara Markovića. Zajednička karakteristika delovanja ovih umetnika jeste njihovo nastojanje da likovnost, svoj crtački izraz, baziraju na vrednostima materijala po kojem crtaju. U njihovim ostvarenjima linija je diskretno prisutna, ali Ana Adam naglašava slojevitu materijalnost dela, dok Lazar Marković dospeva do trodimenzionalnih crteža-objekata i digitalne animacije. Ti nekonvencionalni crtački postupci dvoje umetnika, međutim, ne zanemaruju osnovne vrednosti crteža, nego doprinose jačanju njegovih sadržinskih, vizuelno-likovnih i metaforičkih poruka − koje umetnici upućuju posmatračima njihovih ostvarenja. (Sava Stepanov)

Ana Adam (1964) je studirala na Akademiji umetnosti Joan Andreesku u Klužu gde je diplomirala na odseku grafike (1992). Član je Udruženja likovnih umetnika Rumunije od 1993. godine. Sarađuje sa izdavačkim kućama Dacia, Sedona, Brumar, Hartmann i Elena Francisc. Od 1994. se bavi pedagoškim radom kao nastavnik u srednjoj školi likovnih umetnosti u Temišvaru. Izlaže od 1991. godine.

Lazar Marković (1960) je diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Magistrirao je na istoj Akademiji, na grafičkom smeru. Kao slikar i grafičar priredio je 47 samostalnih izložbi i učestvovao na oko 180 grupnih postavki u zemlji i inostranstvu. Član je Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Jedno vreme je bio direktor Galerije savremene umetnosti-Poklon zbirke Rajko Mamuzić u Novom Sadu.

Izložba crteža Ane Adam i Lazara Markovića je u Narodnom muzeju Veliko Gradište otorena 26. jula 2019 u 19.00 časova. Na otvaranju su govorili: Vesna Latinović, direktorica Galerije Bel art i Festivala Dunavski dijalozi u Novom Sadu i Sava Stepanov, likovni kritičar i autor izložbenog projekta Dijalozi niz Dunav: od Apatina do Kladova.

IGLIKA HRISTOVA (BUGARSKA) –  IVANA TOMANOVIĆ (SRBIJA)

Umetnost nastavlja tamo gde nauka završava

Mark Šagal

U nizu izložbi Dijalozi niz Dunav, u Galeriji Meander u Apatinu je postavljena izložba fotografija i crteža Iglike Hristove, bugarske umetnice koja živi na relaciji Pariz-Sofija, te fotografija Ivane Tomanović iz Beograda, profesorice na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Zajedničko ovim dvema umetnicama je činjenica da su u punoj stvaralačkoj snazi i zrelosti, da su su oformile sasvim jasne stvaralačke stavove te da se njihova ostvarenja mogu smatrati bitnim prilozima tokovima savremene umetnosti.

I Hristova i Tomanovićeva su okrenute prirodi. Zapravo, njihovu umetnost je moguće videti u onom prostoru o kome je govorio Šagal kada je tvrdio da „umetnost nastavlja tamo gde nauka završava“.

Usredsređenjem na scientističke mikroskopske prizore „nutrine“ pojedinih biljnih vrsta te njihovom likovnom nadgradnjom, Iglika Hristova dospeva do predstave vaskolike prirode. Sarađujući sa francuskom biološkinjom Kler Damesen, bugarska umetnica se posvetila mikrokosmosu stabala. Snimljene mikroskopske prizore koje je ostvarila naučnica, umetnica dalje razrađuje svojim crtežima. Tako se dobijaju dve različite strukture (scijentistička i subjektivistička) koje, načinom dijaloga, vode ka jedinstvenom zaključku – pojedinačne prirodne strukture su zapravo delovi iste celine, međusobno su isprepletane i povezane. Ovakvi radovi Iglike Hristove nas zapravo upozoravaju na jedinstvo sveta. A to je  suštinska napomena (i opomena). Jer, uklapajući se i čuvajući taj i takav prirodni sistem, čovek sebi daje šansu, obezbeđuje vlastiti opstanak. U aktuelnom trenutku, sve češće i sa sve većim posledicama, bivamo ugroženi brojnim prirodnim katastrofama. Čovek je povredio prirodu, izazvao je  klimatske promene i ekološko zagađenje. Zato nam je ovakva umetnost itekako potrebna. Ideje Iglike Hristove (i njenih naučnih saradnika) su angažovane jer brinu o čovekovoj sudbini, o budućnosti sveta. 

Fotografkinja Ivana Tomanović snima čitke i dobro vizuelno artikulisane pejzažne prizore. Njena fotografija poseduje struktuiranu i kristalno čistu vizuelnu misao obrazloženu jasnim snimcima. Snimljeni prirodni gustiši, razno šiblje, granje i mladice se na ovim fotosima doimaju poput specifične (plastičke i misaone) strukture. Uz to, umetnica ovu multipliciranu linearnost potencira tako što u pojedine fragmente svojih fotografija prošivanjem dodaje končane linije ili žicu… Na taj način pojačava utisak o linearnosti snimljenog grmlja i drugog rastinja. Uz to, ove fotografije su štampane na prozirnoj osnovi i zbog toga se ne izlažu na zidu poput klasične slike već se postavljaju u prostor kako bi se posmatraču omogućilo sagledavanje sa obe strane. Bitan deo rada je muzička podloga, zvuk koji još više ambijentalizuje čitavu umetničku tvorevinu Ivane Tomanović. Zahvaljujući toj prozirnosti i svim ostalim elementima (print, aplikacije, zvuk, instalacija) ovim fotografijama prostor nije samo sredina u kojoj dejstvuju, nego se radi o dobro sistematizovanoj artikulaciji ovih fotografskih slika koje su prožete stvarnim prostorom čime su realno, filozofski i poetsko-metaforički uključene  u dijalektički tok i karakter sveta u kome živimo.

Dve umetnice, Iglika Hristova i Ivana Tomanović – različitim postupcima dolaze do sličnih, čak istih rezultata i umetničkih poruka. Polazeći od scientističkih i/ili dokumentarističkih činjenica i metoda, one ostvaruju autentične umetničke istine o svetu i sasvim personalizovane estetske i etičke sisteme. A nije li upravo u tome draž i suština življenja… Zbog toga nam je ovaj i ovakav dijalog u Galeriji Meander u Apatinu kraj  Dunava zapravo i bio potreban… (Sava Stepanov)

Iglika Hristova

Vizuelna umetnica francusko – bugarske nacionalnosti, Iglika Hristova trenutno živi u Parizu. Studirala je u Školi lepih umetnosti u Sofiji, zatim je nastavila svoje obrazovanje u Francuskoj, kako bi usavršila svoje znanje i razvila svoju umetničku praksu na Visokoj školi primenjenih umetnosti (École Supérieure des Arts Appliqués Duperré),  nakon čega se izražava u poljima interdisciplinarne umetnosti sa kojima se susreće na odseku Umetnost i Nauka umetnosti na Univerzitetu Panteon-Sorbona (Université Panthéon-Sorbonne). Rad Iglike Hristove pretpostavlja teorijsku i plastičnu studiju o uticaju mikrokosmosa na kreativni proces.  Njena umetnička praksa se zasniva na crtežu, kao univerzalnom i eksperimentalnom jeziku koji istražuje mikrokosmos žive materije. Pošto se  deo ovog istraživanja nalazi u sferi između umetnosti i nauke, Iglika Hristova sarađuje sa raznim naučnicima iz oblasti biologije.

Ivana Tomanović je rođena 1971. godine u Novom Sadu. Magistrirala je na Fakultetu za film i televiziju (FAMU) u Pragu – odsek fotografija. Od 2001. do 2015. godine radila je kao urednik u časopisu za kulturu fotografije – ReFoto (Beograd). Kao vanredni profesor predaje fotografiju na Akademiji umetnosti, Univerziteta u Novom Sadu i na Akademiji umetnosti Alfa univerziteta u Beogradu. Bila je umetnički direktor u galeriji Artget, Kulturnog centra Beograda za sezonu 2016. Redovno drži predavanja o teoriji fotografije i učesnik je brojnih panel-diskusija u okviru festivala, radionica i kongresa posvećenih fotografiji i vizuelnim umetnostima. Do sada je objavila preko tri stotine tekstova u časopisu Refoto, katalozima izložbi, knjigama, magazinima, žirirala je brojne izložbe u zemlji i inostranstvu. Predstavnik je Srbije u projektu Transeurope posvećenom evropskoj savremenoj fotografiji. Njen fotografski rad pretežno je posvećen subjektivnom istraživačkom radu kroz oblasti dokumentarne fotografije i iscenacije.

Nakon izložbi u Galeriji Meander u Apatinu, Narodnom muzeju Veliko Gradište i Galeriji Blok na Novom Beogradu, eksponati će biti prikazani na zbirnoj izložbi Umetnički dijalozi niz Dunav − od Apatina do Kladova koja će biti otvorena u Galeriji Zbirke strane umetnosti Muzeja grada Novog Sada, 16. septembra 2019. godine.