Hrvatska: Vladimir Frelih

Hrvatska: Vladimir Frelih

Lokacija: Galerija Podrum (Trg slobode 3)

Kustos: Dragan Prole

Jedna od društvenih funkcija savremene umetnosti odavno je prepoznata u uvođenju novih opažajnih kodova. Umetnik je time postao svojevrsni trener novih opažajnih mogućnosti. Poput svih trenera i umetnici su postali obavezni da u svojim ličnim vežbama odu dalje od onih koje treniraju. Njihovi radovi su utoliko programski integrisali zadatak prekoračivanja dostignutih opažajnih praksi i šematizovanih asociranja izvesnih formi i sadržaja. Umetničko delo nam je na tom tragu posredovalo doživljaj sažimanja pluralnog. Budući da organizovati nove opažajne kodove najpre podrazumeva nesvakidašnju kompoziciju elemenata, koju obična svest posmatra kao heterogene i međusobno nepovezane, presudan umetnički posao poprimio je strukturu svojevrsne škole približavanja. Ono što na umetnički način biva organizovano postalo je pristupačnije, blisko i odomaćeno. Za razliku od pluralnih i međusobno tuđih sadržaja koji se tek moraju sakupiti, umetnička refleksija dovodi nas pred naličje našeg sveta u kojem se umetnička praksa preplela s medijski posredovanim formama.

Radovi Vladimira Freliha se ne zaustavljaju na opažajnim mogućnostima kompjuterskih tehnologija. Premda nas glomazni monitori, naslagani jedni na druge, rečito podsećaju koliko smo prostora u svojim intimnim odajama morali da ustupimo mašinama, njihova poruka nema egzistencijalan naboj. Masivnost uređaja koji su do juče zauzimali značajnu zapreminu na našim radnim stolovima postaje vidljiva tek kada se oni grupišu na jednu gomilu, formirajući tako skulpturu, čiji sastavni delovi prikazuju različite boje. Frelihova nesvakidašnja skulptura nam sugeriše i izvesne osobenosti uređaja, koje smo tradicionalno pripisivali isključivo čoveku. Svaka od njih sija svojom bojom, ukazujući tako na individualne crte pojedinih aparata. Iako smo ove robusne monitore zamenili za ravne, tanane i elegantne ekrane, Frelihov rad nam isporučuje pogled unatrag, osvrt na prećutanu bliskost sa uređajima koje smo navodno s lakoćom odbacili i zauvek ostavili iza sebe, a čija individualna klica počiva na našem ophođenju s njima. Za razliku od Bruna Latura, koji je insistirao da se društvena rezonancija tehnike pre svega sastoji u kreiranju distance, Frelihovi radovi nas upućuju u sasvim drugačijem pravcu. Zbog toga nam se čini da u svom podtekstu oni sadrže tezu o savremenoj bliskosti ljudskog, tehnološkog i medijski posredovanog.

Takav utisak naročito potkrepljuju radovi koji ispituju kompjutersku genezu boja. Svojevrsni overlapping, u kojem se komplementarne boje slažu jedna preko druge, u pozadini su praćene iskrsavanjem beline, čija pojava najavljuje amortizovanje i gušenje dinamičnog kolorita. Iza ove, na prvi pogled neobavezne igre, krije se svojevrsna ontologija slike. Frelihova pikturalna logika polazi od teze da svaka boja duguje svoju određenost svojevrsnom ništavilu beline. Pošto tamo gde ima previše svetla ništa nije moguće videti, prekomerna doza svetla nas stavlja u poziciju koja je identična mraku. Samosvest o granicama naše kompjuterske kulture diskretno je nagoveštena upravo ovim uzajamnim delovanjem određenog i neodređenog, likovnog bića i nebića. Ukoliko je umetnik čovek koji zna šta podrazumevaju njegovi postupci i kakav je medijalni karakter znanja u njegovo doba, Frelihov neobični spektar nas upozorava da je opasnost iščezavanja na pragu upravo onda kada mislimo da smo ovladali svim finesama i zagospodarili izražajnim mogućnostima medijskog i tehničkog sveta u kojem živimo. Upravo onda na scenu stupa poništavajuća belina koja celokupnu određenost sveta usisava u sebe, ostavljajući utisak da osim nje zapravo nema i ne može ni biti ničega drugog. Time dolazimo i do neprijatne saputnice savremenosti, koja je oličena u svesti o iščezavanju. A za njeno instaliranje u režimu vidljivog i te kako su pozvana iskustva koja nude radovi Vladimira Freliha.

Skills

Posted on

August 29, 2013