Erős Apolka, Babos Bertalan, Orosz István, Steiner Villő, Juhász József
Lokacija: Galerija ogranka SANU, Novi Sad
Kustos: Tibor Vener // APOLKA
Apolkini radovi iznedreni tokom prvih deset godina njegovog umetničkog stvaralaštva kontinuirano nadograđuju trend omeđen stvaralačkim naporima vajara koji su radili u izolaciji ili nezavisno jedan od drugog, trend koji predstavlja fragmentiranu tradiciju mađarske umetnosti objekata koja nije imala dug istorijat, a može se prvenstveno povezati sa tokom nefigurativne umetnosti. Kontejnerske skulpture, kompozicije koje balansiraju na granici između neobičnih objekata i stvorenja, tela i maske, vezuju se za već zaokružene životne opuse Lajoša Barte, Jožefa Jakoviča, Ferenca Martina, Barne Međerija, Šandora Čutoroša, Šandora Sandaija i Tibora Čikija (Lajos Barta, József Jakovits, Ferenc Martyn, Barna Megery, Sándor Csutoros, Sándor Szandai and Tibor Csiky), kao i opuse Đerđa Jovanovića, Adama Farkaša i Marije Lugosi (György Jovanovics, Ádám Farkas and Mária Lugossy), koji se i dalje razvijaju. Njihov rad je međusobno jasno izdiferenciran i odražava divergentne pravce apstrakcije, s povremenim izletima u sfere ljudske figure i tela. Bez obzira na to da li se manifestuju kroz sferu naznaka, signala, sugestija ili pak podsećaju i upućuju na konkretno, te skulptre uvek prikazuju raspon značenja i delovanja potpuno uronjene u duh vremena, opšteljudska pitanja, sumnje i pokušaje da se daju odgovori indukovani sadašnjošću. U Apolkinim skulpturama, misterija i apsurd postojanja manifestuje se kroz ljušturu ljudskog dostojanstva, osenčenog nesavršenošću, ali i nepobedivošću.
Roberta Lord // Ištvan Oros
Oros koristi arhitekturu kao metaforu mentalnog okvira. Zbunjenost u arhitekturi jednaka je zbunjenosti u percepciji i, otuda, i u razumevanju. Klasične forme predstavljaju neku vrstu azbuke, ali se reči i rečenice sastavljene od te azbuke izvitoperuju i negiraju same sebe na način od kojeg se vrti u glavi, poput Mebijusove trake. One simbolično predstavljaju savremene epizode izmeštenosti, poput onih u komadima Semjuela Beketa. Oros lomi granice između stvarnosti i halucinacije, sna i jave. Divne ikone Zlatnog doba prikazane su kao urušene, razmeštenih delova. Kao da je umetnik, poput cveta, presovao fizički svet iz trodimenzionalnog u dvodimenzionalno stanje, pri čemu su se delovi odvojili i ponovo spojili na čudan način. Mogućnost „greške” – u slici i percepciji posmatrača – uvek je prisutna. Pogledate ponovo i još je tu. Oko vidi, mozak registruje, nervi zatrepere. Svaki put.
Hemrik Laslo // Baboš Bertalan Žili
Kada pričamo o odmerenosti, razmišljamo o uzdržanosti, konstanto imajući u vidu milje, strogo samopreispitivanje, možda dopunjeno dozom prefinjenosti, pažljivosti, obazrivosti, ali u svemu ovome mora ipak postojati tračak nesigurnosti. U svakom slučaju, moramo biti oprezni, ove ideje ne govore o predaji ili odustajanju, jer čak i uzdržana osoba služi volji izraženoj u vlastitom radu. Kao Žili. On konstanto osluškuje svoje okruženje i očigledno je u dosluhu sa svojim refleksima. Dodatno, pretpostavljam da dašak nesigurnosti obuzima i njega s vremena na vreme, iako je njegov rad, generalno govoreći, nalik ratu i rukovodi se svojim pravilima, sa manje poštovanja za kulturnu prefinjenost umetničkih normi i veština. Njegova umetnost, stoga, postaje moćna, plahovita i drska ili manje uzdržana, sa namerom da izazove divljenje i edukuje posmatrača.
Faludi Judit // Vilo Štajner
Serije zastava, kao i njeni pređašnji radovi iz serije maski, ekspresivni ali minimalistički kostimi i scenografije, kreacije su umetnice nastale pod snažnim uticajem japanskog slikarstva. Važno je istaći da iako često radi sa jarkim, svetlim nijansama boja, njena vizuelna ekspresija nije polihromna nego podrazumeva vrlo čvrste, rasute mrlje oštrih ivica. U ovim slučajevima umetnica takođe predstavlja slike iz prirode. Istovremeno, koristeći mogućnost ponuđenu scenografijom slike, stvara osećaj da nas neko konstantno posmatra iz njenih radova.