Lokacija: Galerija u podrumu samostana sv Juraja, (Štrosmajerova 20)
Stephanie von Hoyos
Stephan Juttner
Ingrid Redlich-Pfund
Hansjürgen Vogel
Stefan Wehmeier
Rosa Zschau
Selektor: Maja Erdeljanin
Maja Erdeljanin //
Šest članova umetničkog društva Haus 10 u Firstenfeldbruku (Fürstenfeldbruck) u Bavarskoj predstavljaju se po treći put novosadskoj javnosti. Sarađivali su sa Kulturnim centrom Novog Sada i Centrom za grafiku Novi Sad, a sada su se sa zadovoljstvom odazvali pozivu organizatora Dunavskih dijaloga i uključili se u program manifestacije. Ono što ih je dovelo u vezu sa Novim Sadom pre svega je radoznao, kreativan duh spreman da istražuje, uči i usvaja novo. S obzirom na to da ih međusobno povezuje samo pripadnost jednom umetničkom udruženju i međusobno prijateljstvo, njihovi radovi ovom prilikom mogu se posmatrati kao presek, slučajni uzorak onoga što bi moglo da prikaže deo predstave nemačkih umetnika o crtežu danas. Generacijski gledano, mlađi autori su se okrenuli aktuelnom trenutku, kritici društva, slici sveta koja više nalikuje vizijama sa brojnih ekrana kojima smo okruženi, dok starije generacije fokus usmeravaju ka prirodi, gestu i ličnom osećanju i doživljaju sveta. I jedni i drugi svoju radoznalost iskazuju kroz eksperiment sa materijalom i odnos prema formi, a samom linijom bez obzira na umetnički koncept usmeravaju posmatrača ka iščitavanju jasnog autorskog stava.
Linija dominira i slikom i crtežom nemačke umetnice Štefani fon Hojos. Kružne, apstrahovane forme asociraju na čamce, gnezda ili čak papuče. Prizivaju slike spokoja, mesta u kojima čovek pronalazi mir i utočište, a zatim u njima obnavlja svoju snagu. Gust nanos uljanog krejona i crna linija koja kruži po svetloj površini papira reflektuju moćan naboj autorkine energije.
Slikar mlađe generacije Štefan Jutner eksperimentiše u crtačkom materijalu odabirajući za podlogu veliku belu PVC površinu, dok je sam crtež klasičan i realistički. Međutim, ono što nam uravnotežen dokumentaristički crtež prikazuje, neočekivano je kao i materijal koji koristi kao podlogu. Deca koja svoju zabavu pronalaze na ulicama današnjih velikih gradova lako bi se i sama mogla naći u potencijalno opasnoj igri provlačenja kroz plastične cirade objekata u izgradnji, na kojima su u Jutnerovim radovima i nacrtana.
Grafičarka Ingrid Redlih-Pfund je u svom stvaralaštvu spokojno okrenuta prirodi, bilo da dugom linijom prati svoj kardiogram ili opisuje biljni svet. Ujednačenim pritiskom pera putuje po površini papira, ispisuje listove bilja iz svoje bašte, listove izmišljenih biljaka. Linearni crtež, bez namere za tačnim opisom modela, detaljem ili senčenjem, prekriva čitavu belinu poput šablona tapeta. Flora koja izlazi iz okvira papira stvara utisak da je pred nama slika mnogo veća od one koju smo u stanju da sagledamo odjednom, pa time, iako malog formata, crtež dobija na monumentalnosti i uvlači u sebe pažnju posmatrača.
Hansjirgen Fogel, po vokaciji vajar, rado se služi i drugim medijima izražavanja, pre svega crtežom i slikom. Često učestvuje u performansima buto plesača, pre svega kao nemi posmatrač i beležnik čitavog događaja. Na velikim formatima sigurnom i hitrom linijom, gotovo u formi krokija, beleži pokret, iskrivljenja, gest, karakter plesača, ali i same melodije. I na ovoj izložbi predstavlja se sa nekoliko muških aktova kojima kroz naslov daje biblijski podtekst, ali ih istovremeno kroz svima jednako poznatu dimenziju patnje, nesporazuma, ljudskih slabosti i sukoba interesa, uvodi i u današnji trenutak.
Štefan Vemajer je slikar čiji rad je posvećen krajnje nepretencioznoj temi – pejzažu. Na kontemplativan i beskompromisno ličan način on se pejzaža priseća putem niza asocijacija na vrhove planina, kamenje, granje, maglu, vodopade. To su zapravo putopisne impresije koje se iz rada u rad menjaju, kreativno i promišljeno. Pažljivo povučenom ili snažno i nervozno iscrtanim linijama on dočarava pre sam doživljaj predela i materije, nego njihov izgled.
Autorka starije generacije Roza Čau u potrazi za redom pronalazi utočište u geometriji, studiji, u klasičnom crtežu olovkom. Svoje veliko grafičarsko iskustvo iskazuje kroz različite klasične grafičke medije, najčešće kroz litografiju, ali ovaj put se izrazila najklasičnijim od svih – grafitnom olovkom. Dajući siguran, jednostavan crtež nekoliko boca sa stola u svom ateljeu, fokusirala je svu pažnju na svetlo i dala pre slikarska nego grafičarska rešenja igre osvetljenih i tamnih površina.
Tanušna plava linija koja na mapi Evrope gotovo nežno i nesigurno krivuda sa leve na desnu stranu ne govori mnogo o onome što zapravo predstavlja. Dužinom ipak dominira u odnosu na druge linije na toj dvodimenzionalnoj ravni. Povezuje brojne, crvenom linijom zaokružene površine, seče ih i povezuje. Tek kontekst razmera i stvarnosti otkriva u crtežu na zeleno-smeđoj površini moćni Dunav koji od nekoliko kapi preko osam država narasta u moćnu silu. Tako nekako su i ovi Dunavski dijalozi od jedne do druge galerije povezali brojne kapi likovnih scena podunavskih zemalja sa šest kapi nemačke scene u jedinstven likovni događaj.